Svađe i rasprave

E dakle, najbolja ilustracija terminološke razlike između svađe i rasprave desila se kad smo jednog poznanika, podržavača režima, napali teškom artiljerijom razloga. Duhovit kakav jeste, on stoički izdržao paljbu, saslušao, pa s osmehom kazao: „Drugari, samo da se razumemo: ako ćemo da koristimo argumente, za mene je ova rasprava završena.“

Često se setim te maestralne opaske i njene vrcave tačnosti. Stvar je, zar ne, upravo u tome: rasprava, to je ono gde vlada zakon argumentacije i praćenja logičkog niza u izlaganju/repliciranju; uđeš s nekim svojim „ja mislim“, ali spreman da izađeš s promenjenim mišljenjem ukoliko tuđi argument pokaže da grešiš. Svađa, to je pak ono u šta ljudi ulaze da podvriskuju svoju poentu uprkos svim argumentima, ili pak to čine zato što su naprosto nadrndani. Naravno, svi se mi ponekad raspravljamo i ponekad svađamo. Ali čini mi se da nas naš suštinski stav baš o svađanju solidno definiše kao osobe.

Postoje, naime, ljudi koju svađu smatraju zagađivačem vazduha – i postoje oni koji u svađanju ne vide ništa incidentno, nego vide gimnastiku duha i jezika, sistem „da se mi lepo prvo brecnemo, pa ćemo posle MOŽDA, ako nas neko baš natera, da se zapitamo koj’ se đavo uopšte brecamo“. Ovi prvi svađu smatraju neprijatnošću i svojim poslednjim izborom; ovi drugi uleću u čarku bez nekog posebnog tangiranja sebe ili svesti o trovanju ekosistema bližnjeg – ko vele, što da ne, mene to svakako ne uznemirava, a može čak i fino da me smiri, ono kao uzmeš snajper napunjen negativom, malo pucaš po civilima u vidokrugu i milina, ventil.

Ti ljudi računaju svađanje u nužan verbalni sport i životni hobi. Ne misle da je to elementarna nepogoda koja remeti dnevnu klimu i planove za piknik i plažu, nego je to tako eto jedna rutinica koja se nipošto ne zove drkadžijstvo, no se zove „temperamentna sam osoba“. Kao da naprosto postoji neka mesečna količina bezrazložnog „danas mi nije dan“, i ta kvota lošeg raspoloženja mora, jednostavno mora da se ispuni i izlije po nekome, jer u suprotnom dolazi specijalna jedinica svađalačke policije da te legitimiše, dobar dan, opaaa, niste se ovih dana svađali ni zbog čega, niste, a? E pa sad će dođi karabinjeri da vas ustrele, ili ćemo vas u najmanju ruku isključiti iz udruženja „Olivera Zekić Drkoš“ (to mi zvuči kao dobar predlog za ime kružoka, npr). Zanimljivo je što izraz „dve leve noge“ koristimo za smotane ljude, a zapravo mnogo bolje pristaje svađalicama, jer solidno ilustruje statističku šansu da ne ustanu na levu nogu.

Glavna nezgoda sa svađalicama jeste ta što onog s druge strane stola teže da učine svađačem. Svađač, to je jeb… ehm, zatečena strana u svađi. Svađač pokušava da ne postane svađač, ali svađalice osećaju ličnim porazom ako ti ne istanje živce i ne uvuku te na svoju teritoriju. Kada shvati da je već unutra, svađač gleda bar da svađu prevede na teren rasprave. Ali time čini kardinalnu grešku, čak uvredu: rasprava je minsko polje za svađalice, gde god zgaze – argument, ah, pa nećemo valjda tako, što reče onaj poznanik.

I onda udare još gore: sad je već jedini cilj da sagovornika isteraju iz zena drskošću i bezobrazlukom. Tu slede dve mogućnosti: ili svađač konačno odbije da bude svađač i povuče se, ili eksplodira. Ovi što eksplodiraju najčešće use*u svađalicu od glave do pete… i ta je retorska pobeda u stvari njihov totalni poraz. Jedini način da pobediš svađalicu jeste da uopšte ne uđeš u svađu nego da je pošalješ odmah u tri Tvitera, da se onamo druži sa sebi sličnima.

Nazad na sferu javnosti, tu smo gde jesmo zato što se vrlo tendenciozno i temeljito proterala rasprava i sasvim zamenila svađom. Jer, idealno je: ako nisi svađalica a uđeš, izgubićeš, a ako ne uđeš, drugoj strani opet super. I tako smo dobili trovačnicu bez kraja i konca. Tu se trenutno ništa ne može, ali bar se može na privatnom planu. E da, još nešto: svađalice će vam reći da ste svileni što vas svađa uznemirava, da je svađa normalna i zdrava. Ne, nije. Rasprava je normalna i zdrava. Svađa je puko verbalno dizelaštvo i besmisleno nasilje slabih duhova. Ako nisi taj, nije cilj da ih izlečiš, cilj je da se ne inficiraš.