Svesrpski sabor (ali ne onaj planirani)

Nažalost, retki su trenuci kad smo se dobro branili od te šešeljevske procene, a ono što se iz rodonačelnika žanra razmnožilo deobom i pupljenjem dovelo je do savršenstva izum svog učitelja.

Ono što najviše boli je jednostavnost tog izuma, njegova prostost i prostota: radikali imaju jednu taktiku, ne pet – i tu jednu moj narod ne uspeva da prozre i prezre trideset godina.

Što nas je, mic po mic, privelo konačnoj raskrsnici: crna slutnja profesora Ogija Radonjića – da je aktuelni predsednik zapravo kolonijalni upravnik – danas će biti ozvaničena, a pred nama je matičarska situacija a la „ako neko ima nešto protiv ovog braka, neka kaže sad ili nek zaćuti zauvek“. U slučaju opcije pod b, situacija je šahmatičarska.

Narečena radikalska mantra i mađija, dakle, samo je jedna (iako zabašurena varijacijama), i svodi se na ovo: jednom rukom tokovi narodnih para i drugih dobara preusmeravaju se u svoje džepove, a drugom se masa hipnotiše opojnim nacionalizmom, koji kaže „mi smo najbolji, mi smo najjači, svi nam zavide, svi nas mrze, mi smo uvek žrtve, otud je sve što mi radimo čin puke pravde, i samo polako, naje*aćemo se majke svima i biće Srbija do Tokija“.

Bajka koja se radije sluša nego gorka istina, i otud očarava; to je opijat kojim je ova zemlja uvedena u komu, i ta konfuzija još joj se ubrizgava kroz infuziju dok joj konzilijum hulja vadi organe i stavlja na svetsku berzu.

I naravno da je ta rokada teza vodila do one ultimativne: dok optužuju druge za veleizdaju, radikali će zdušno počiniti baš to, svima ispred nosa. Gomiletina neprebrojivih sitnih, srednjih, velikih i ogromnih izdaja prirodno stiže do svog Mont Everesta. Znamenje i vesnici bili su tu sve vreme.

Svako pristajanje vodilo je u sledeće, kompromis do kompromisa – kompromiskuitet, i evo gde smo: stanimo načas postrance sopstvenih života i zamislimo da nekom drugom narodu neka vlast kaže „mmmne znamo gde je vaših skoro četres hiljada potpisa protiv pretvaranja zemlje u rudarsku koloniju, zaturili smo ih negde, al’ je zato Ustavni sud našao da je neustavno ono kad smo suspendovali projekat protiv kog ste se pobunili, je*igica“.

Ne bi li nam, čak i da to gledamo superteleskopom s Marsa, bilo jasno koliko ta vlast smatra svoj narod enormno glupim?

Za šta režim smatra raju ako imate ministra zdravlja koji ovih dana optuži porodilje da LAŽU da se porađaju bez klima uređaja, eto samo to, da ne idemo dalje u sočne primere ponižavanja?

Ali u skladu s receptom, paralelno s tim stiže povećana dnevna doza opijata: kič-patriotizam doveden do karikaturalnosti – kao, svet ne vide srpskijih namera no što su njihove nit, logično, većih antiSrba od njihovih nesimpatizera – te čak dovođenje pucnjave na Trampa u vezu sa Svepomenikom.

Jer, da: oni ne da misle da smo glupi, nego da su nam umrtvili i poslednju gangliju.

Kad smo kod nesimpatizera: Ana Brnabić pročitala nam je spisak epiteta koji povređuju nežno srdašce njenog šefa (samim tim i njeno); taj niz, ne verovali ili da, sadrži i reč „nesimpatičan“.

To je baš teška jedna uvreda, njegovo veličanstvo mora svima da bude prva simpatija.

Oćemo li uskoro u zatvor ako kažemo da nama baš onako vrlo nije, ili će biti dovoljno da se svako ko tako misli izbatina pa da uvidi beskraje njegove višedecenijske simpatičnosti?

U okviru hajke na nerežimske medije, reče Brnabić i da dovode pesnike (ehm, na koga li je mislila) i glumice da pričaju o litijumu (kao da mi iznosimo nekakav svoj nasumični sud, a ne ono što smo čuli od relevantnih stručnjaka); ali čemu kad nismo kvalifikovani, za razliku od Njega i Nje, čije je sveznanje kao svemir: beskonačno, a i dalje se širi.

Sve je to dovelo dotle da Ivica Dačić napokon otvoreno zapreti narodu policijom ako proba da izrazi svoje neslaganje.

I dotle da aktuelne vesti iz Loznice ne znamo kako da pojmimo, jer stižu baš sad i baš iz Loznice: policajac je ubijen, drugi je ranjen, to je stvarna, bolna i nesumnjiva tragedija – ali kako je i zašto do nje došlo, mi smo toliko puta slagani da smo doterani i do takvih pitanja.

No, uprkos svemu, istraživanja pokazuju da je većina stanovništva protiv Rio Tinta. Paradoksalno, predsedniku možda ipak uspe da uđe u istoriju kao čovek koji je ujedinio Srbe.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.