Sveti Bukval

S tom nepogodom imam pogodbu – ona radi svoje, ja svoje.

Ulije mi nešto sete, otvori sinuse na sećanjima, tera na razmišljanje, suptilno veltšmercuje a ne prebaci sasvim u tugu, melanholizuje a ne skrene u depresiju.

Uostalom, kaže Dilan Dog: „Svi priželjkuju besmrtnost, a onda ne znaju šta bi sa sobom kad nedeljom po podne pada kiša.“

I evo, upravo zurim u divan sivi dan kroz prozor.

Taj prozor nije u Beogradu.

Sklonio sam se malo od halabuke o kojoj sam prošli put pisao, a i od one lične, uzrokovane intervjuisanjem oko novog albuma; naravno da je lepo kada ljudi zapaze nešto što si napravio i valja da si zahvalan, ali uvek se setim Andrićevog stava u nobelovskom govoru, kada citira Geteovo „umetnikovo je da stvara, a ne da govori“ (o delu).

Sumiram sada tu medijsku turneju i razmišljam o nečemu što se u sve te razgovore vrlo vidljivo uvuklo: pitanje o tome koliko je lično zaista lično.

Iliti: „Je li po istinitom događaju?“ Da li ste primetili koliko je to tobož postalo bitno?

„Po istinitom događaju ili…?“

Tri tačke reže nekom naslutom ozbiljne razočaranosti.

Želi se istina i samo istina.

Delo je snažnije ako odrazi stvarnost.

Ona je, navodno, nesumnjivo istinita.

Sve što se tako predstavi sigurno ne laže, a mi smo, razume se, frenetični istiničari.

I tako se neko dosetio da osmisli takozvane „rijalitije“: dajmo publici život odonud foliraže, lica bez maski i šminke.

Neću o tome koliko je takav program zapravo scenarisan i koliko je okolnost (dobrovoljnog) zatvaranja gomile u neki omeđen prostor sama po sebi iskliz iz realizma svakodnevice.

Zanimljivije je nešto drugo: čemu nas je to u stvari privelo.

Istini?

Iskrenosti?

Opoštenilo nas?

Ne.

Nego nas je zatucalo dublje u banalizovanje i bukvalizam.

U te najveće neprijatelje ne samo umetnosti, nego i istine kao takve.

Iz toga direktno proishodi još jedna novopojava: „Sekta, sve je sekta!“

Kad sam bio klinac, tako su babe i dede autoobjašnjavali sebi sve što ne razumeju; novo je što sad možeš sresti klince od dvadeset i kusur (podsetnik: napraviti fond za decu postradalu od interneta) koji haluciniraju tajne lože gde god se oko uzme kao simbol, ili trougao.

Ako zapaze da ti je nos približno trouglast – a takav je otprilike svima osim Šešelju – to odaje da si mason.

Ako scenografija spota aludira na Tajnu večeru, to je svetogrđe. Metafora ne sme postojati.

Isto tako, svaka ilustracija bilo čega, u reči ili slici, automatski je i afirmacija prikazanog, pa ćemo zato da polupamo izložbu Marka Somborca i njegovih kolega, jer zaudara na nemoral usred ovog destilata moralnosti u kome imamo čast da živimo.

Ništa ne sme stati na put Svetom Bukvalu, zaštitniku onih koji ne mogu ili, češće, neće da vide dalje od svog nosa.

Netrouglog, dakako. Bukval ima ognjeni mač kojim razdvaja veleistinu od splektaroškog sranja zvanog umetnički postupak.

Slava njegovim ratnicima, nego da se vratimo na premisu.

Zašto i ljudi koji nisu na ovoj budalastoj misiji progoni svrab da pitaju je li taj film, ta knjiga, predstava, pesma – po istinitom događaju?

Zašto im je delo snažnije ako je odgovor potvrdan?

Je li fikcija sinonim za laž?

Je li preslikavanje stvarnosti stvarnost ili samo moja stvarnost?

Tvrdim, sve priče ikada ispripovedane sušta su istina.

Jer je istinito osećanje koje u tebi pobude.

Ako me delo nasmeje, zamisli, zaplače, ako bilo kako pomakne kazaljku na radaru prethodnog raspoloženja – šta je stvarnije od toga?

Sve su priče po istinitom događaju, jer je unutar njih taj događaj apsolutno istinit.

Sve što kopa preko te crte – nije potreba za istinom.

To je, u najvećem broju slučajeva, palanačka potreba za alapačarenjem.

Ne uvek.

Beše u književnosti škola misli koje vele da o autorima ne treba znati ama baš ništa, pa ni kako se zovu.

Pokazalo se ne baš tačnim: nebrojeno puta, biografija nam pomaže da proniknemo dublje u izvesna značenja.

No, sad je epoha suprotne težnje: uopšte se ne baviti delima, nego samo životom autora.

Da ne ostanemo dužni rijalitašima, ima se o njima reći još nešto: ne gledaju oni svoje bizarne emisije da bi videli istinu, nego vrlo konkretnu podvrstu: ružnu istinu o ljudima.

Kako se krve, trve i biju. Moderan oblik borbe gladijatora ili koride, sigurnim koracima ka „Skvid gejmu“.

Ima ona lepa, trodelna epizoda Saut Parka, „Zemlja mašte“.

Onamo se kaže: junaci iz sveta fikcije oblikovali su nas koliko i porodica i škola.

I otud su stvarni da stvarniji ne mogu biti. Život lišen toga nije okrenut istini, samo je tragično zaglibljen u plićaku i propušta more.