The best of jadnost

Četrdesetak fakulteta je u blokadi, a Predsednik radi sve što može da dozove i ostale: vređa i nipodaštava, laže i nadlaguje sebe, klobuči se sa ekrana i svojim nestabilnim tonalitetima sve očiglednije šeta od nemile do nedrage dijagnoze, šalje vucibatinaše, influensuje po instagramu; pre koji dan, položio je tamo čak i čuvenu diktatorsku zakletvu „nikad neću pobeći“, inspirisan jednim što je doskora isto to pričao.

Paralelu je povukao sam, želeći da istakne nebežačku razliku između sebe i drugih diktatora, i u tom naviru neustrašivosti nije ni primetio da priznaje kako, dakle, diktator jeste.

A onda se desila istorijska scena što greje dušu svima koji je još imaju: onome ko se na mrežama i u svojoj glavi zove buducnostsrbijeav – stvarna budućnost Srbije došla je pod pendžer, i bila je tako glasna da se jedva čuo u direktnom uključenju koje su prenosili svi mediji.

Kakva poetska pravda: jedva da je prošla koja godina otkad je jednom detetu pred kamerama slavodobitno lupio bananu u basketu, a deca već porasla, osamostalila se. Prizor koji bi trebalo oslikati i staviti u muzej, portret hulje na platnu: čovek koji ne preza da uđe u sukob s decom sopstvene zemlje.

Svašta se u tom obraćanju moglo čuti, takva kompilacija the best of jadnost retko se viđa – iako je reč o obradama sopstvenih hitova. Nema nove pesme, samo stare radikalske strofe, ali nekontrolisano opanjene na maks.

Uvertiru smo čuli prethodnih dana: nakon tri decenije optuživanja poimence apsolutno svakoga ko im se usprotivi da je izdajnik, ustaša, plaćenik – sada su stigli dotle da za isto to optuže omladinu s 40 fakulteta.

Da ustvrde kako iza pameti ove zemlje stoje ni manje ni više no hrvatske tajne službe. Pa su onda slagali ne trepnuvši da je školska profesorka naterala premijerovog sina – profesorka koja detetu uopšte ne predaje – da izađe na petnaestominutno odavanje pošte žrtvama korupcije. Pa su onda stavili na svoj kju-kluks-sajt „KOPAĆEMO“ listu studenata plaćenika.

I dok se ova simfonija raspisuje, članove stvarne filharmonije kolima je udario jedan od automobilskih jurišnika režima, ohrabren lično Predsednikom. Onaj dirljivi čovek što mu TV Informer uze izjavu kako ne može svom trogodišnjem detetu da objasni ološ što blokira ulice – usnimljen je nekoliko dana kasnije među provokatorima na drugom mestu, što izgleda nema problem da objasni svom detetu.

Pa je onda Veliki Meštar opetovao onaj evergrin o inostranim službama koje sipaju pare i pare da ga sruše, samo što je sad procenio svoju veličanstvenost na stotine miliona evra.

Tačnije, na skuplje, pošto ga svi ti dukati belodano još nisu sobali s vlasti. Naravno, ne smemo zaboraviti ni onaj (h)uljudni poziv mladima da se manu pobune i dođu kod njega da im pare dâ on.

Čitav taj niz pomahnitalosti privodi nas centralnom delu kompozicije, a to je monološki recital pred horskom publikom pod terasom – gde tonac za miksetom nije postigao da solista bude glasniji.

Tu smo čuli šokantnost da je posredi politička pobuna. Mislio sam da su mladi ljudi apolitični, kaže kao da mu je milo što se dokazalo da nisu, a upravo to mu je najveći košmar.

Zamislite samo, političar pokušava da prokaže i uvredi nekoga time što kaže da je taj neko političan. Potom svojom nadljudskom snagom kao od šale, prstićima, odiže fascikletine tobož debele od dokumentacije, evo, kaže, ovde je sve što ste hteli da vidite, ko bi pomislio da smo prethodnih 40 dana prčkali i prepravljali; na jednoj piše „nadstrešnica“, ko ne bi poverovao da unutra čame stotine strana o nečemu što se, je li, nije rekonstruisalo.

Buka je sve gromovitija, ne može da je ignoriše, svestan je da cela država to gleda i sluša; kaže da ih je samo 600, ali i da ih je šest hiljada, on ih POŠTUJE – ovo izgovori onim najgadnijim glasom iz svog repertoara, prilikom čega mu se lice unakazi cinizmom. I tada se dogodi ono što će zaista ući u istoriju, pošto mu je to onolika želja: dok javno ponudi omladini mito u vidu stambenih kredita, napolju policija nasrne na te iste mlade.

Tu sliku nije pustio svima, toga u njegovim prenosima nema. Ali svi će svejedno čuti. Vrag je odneo šalu. Decu mu niko neće oprostiti.

Onaj video u kojem se poredi sa sebi sličnima zapravo je pretnja. Ne baš između redova, tu se može čuti: gaziću vas dok god mogu, tući ću vas, urnisaću vas, spreman sam na sve. No, deca znaju: tobogani vode nadole. Mogu biti kratki, mogu biti dugi, ali kad kliz počne, ostalo je fizika.

Deca su ustala, i kažu režimu: pokaži šta znaš, tobogan je vaš.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.