Tri puta tri jednako jedan

U daljem toku mučnih dana kroz koje kao društvo i zemlja prolazimo, desilo nam se da istovremeno osetimo beznađe i nadu.

Prošlog petka, na protestu je bilo više ljudi no ikada otkad je ovog režima i svega što nam režim režira.

Nakrpak koji se naziva državom kao da se najzad rašiva: izgleda da nekakve crvene linije ipak postoje, trenutak kad je vaistinu dosta.

„Ne mora to ništa da znači“, kažu oprezniji, ali – znači, još kako. Tuga i bes su mešavina s kojom nema šale. Ili ipak ima?

Osoba koju, za njeno dobro, treba poslati da uradi humor-markere odlučila je da se malko izvragola i pošegači kad je fina zgoda već tu.

U vesti koja je gromovito odjeknula na svakoj zamislivoj skali nezamislivosti, premijerka jedne zemlje našla je za shodno da se iskliberi na kolektivnu nesreću ne samo emotikonom koji puca od smeha onamo na kraju neumesne rečenice, nego i slikom.

Ta je slika žalobno vizualno terciranje onoj koju je pre toga okačio Njen Šef: nije, kaže, uspeo da od troje napravi devetoro, uprkos trudu (jer šta On, taman posla, zna o lažiranju brojeva).

On se tako eto požalio, a Ona se pošalila, i dobismo izdanak besprizorja koju je deda jedne od žrtava masakra, uključivši se u „Utisak nedelje“, nazvao utrostručenim Kerberom.

No, ne dajmo se zavarati. Koliko ljudi zapravo vidimo na slici? Devet? Ne. Tri? Pa, ne. Posredi je optička varka, prevara vrlo uporna u svojoj nabeđenosti. Na obema slikama, kad se samo malo pomnije zagledate, vidi se samo Jedan Čovek.

Ko je nama Ana Brnabić, i ko je nama onde takođe prisutni Ciniša (ne, nije greška u kucanju)? Odgovor na to pitanje daje uvid u stvarnu kapacitetnost ogavnosti podrugivanja koje nam je posluženo. Jer, za njihovog Šefa neki ljudi su zaista glasali. Mnogo ljudi.

Druga je stvar zašto su glasali, druga je stvar za šta su sve glasali glasajući za Njega, kako je do svega toga došlo i na kakvim izborima.

Tek – glasali jesu. Neki – a njih je takođe prilično mnogo – zamađijani su do mere da prema dotičnom (ako se tako može reći za čoveka kojeg ništa osim rejtinga ne dotiče) gaje nešto što se bizarno mora nazvati ne simpatijom, ne zaljubiškom, nego ljubavlju.

Sve te okolnosti omogućile su nonstopno iživljavanje koje trpimo čitavu deceniju. Ali, ponavljam: glasali za Njega jesu.

A ko je glasao za Anu Brnabić i Cinišu Malog? Niko. Ama baš niko. Za te ljude, uveren sam, ni pet para ne daju ni pristalice vladajuće stranke.

Vrlo je verovatno da im nisu čak ni simpatični. Ili, još strašnije, nisu im ništa. Njihova nebitnost je nedosežna jer je nebosežna.

Nikakav ih narod nije birao. Njihova je nebitnost brže-bolje (a i jače, dakako) avanzovala u bitnost voljom jedne jedine osobe. I sa te uzvisice, oni su našli za shodno da se svima u lice kesere i rugaju, ko vele uspeli su u životu i toliko se izdigli iznad ljudskolikosti da su im i nesreće smrtnika smešne.

To je tako kad se gleda s Olimpa na koji su instalirani svojim voljenjem Njegove volje, savršeno neistangirani činjenicom da su optička varka.

Što nas privodi onom drugom fenomenu: halucinaciji. Oni su u nekom trenutku istinski poverovali da postoje, da su neko i nešto.

Premijerkina objava – uzgred, ne videsmo da je u tom silnom naletu sopstva poraspravila s Patrijarhom sme li se reći „premijerka“ ili to vređa uvažene preprodavce nebesnosti – to nadahnuto fotomontažerstvo čijoj smo radijaciji izloženi ozbiljan je primer autohalucinacije.

Buncanje nekoga koga je moć sasvim opila i ogordila na bezobrazluk veći od sebe. Tu se zaozbiljno zaboravila zavičajnost te moći, mesto s kojeg je potekla – a to je upravo nebitnost. Bezličnost. Ulizištvo.

Da balon može da misli, mislio bi kako naduvavanju nema kraja; slično je i s ljudima koji odbiju da iole misle jer su suviše zauzeti umišljanjem.

Balon je najveći sekund pre no što pukne. To nije mišljenje, nego faktografija.

Kao što je optička varka, na kraju krajeva, ipak samo varka. Istorija nema dioptriju. Ume biti vrlo neprijatno jasnovida.

A famozna objava istorijska jeste. Čestitam: posle toliko najava, napokon ste postigli nešto istorijsko.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.