Tvrde korice

Nema lakih bolesti zavisnosti. I to je sve u redu, ko voli nek izvoli, itd. No, neki su uočili pun krug ironije: crnohumorni strip o siromaštvu grupe tajnih agenata i opštekorumpiranoj verziji Njujorka dobio je svoje skupo izdanje.

Za to vreme, napolju je lep dan, u paketu s preporukom da ga nipošto ne udahneš. Po tim primamljivim ali otrovnim danima baškari se naša neobična potreba za reprizama.

Otprilike istovremeno dok je redakcija Danasa bila prazna zbog pretnji, Predsednik podseća kako onomad nije nosio pancir. Poruka: njemu je savest čista, pa se ne boji, a ovi što se junače protiv njega preduzmu tutanj na samu spomenu metaka. Pa nek narod sam zaključi iz serviranog zaključka.

Pride, te kukavice kukumavče na običnu anonimnu dojavu, koja može biti i puki plod mentalne gimnastike kakvog dokonog sprdadžije, dok je On nesumnjivo znao da je opasnost stvarna i svejedno isturio časni grud pred bajonete.

Kako da se, pri takvom zjapu moralne razlike, ne gnušaš ovih pilićara i ne diviš ovom Orlu. To je već celu deceniju poenta svake vesti, pa kad se već ponavlja, red je da se bar kvantifikuje. Da se podiže na sve sumanutije i opasnije nivoe.

U skupštini smo napokon čuli, bez uvijanja, predlog da se Predsedniku omogući da vlada zauvek. Baš tim rečima. Nema više izokolašenja a la „da doživotno obavlja funkciju“, pa možemo smatrati da se iz one sale bar jedared ukazalo nešto respekta prema našoj pameti: što da se foliramo, on čovek ne obavlja funkciju, on vlada, pa ćemo tako i reći.

A ne bi bio prvi put da se u ovim krajevima neka fotelja dodeli u trajno vlasništvo. U vesti koja je brzo potonula, nevezano za ovo, premijerka Brnabić poručuje Violi fon Kramon da nabavi savetnika za humor.

To valjda otud što ga ovaj režim nesumnjivo ima, i to konsultanta za najcrnji humor: dok Predsednik priča kako neko ovih dana želi da ga ubije, njegovi u skupštini mu žele da vlada do kraja života, ehm. Potom kažu da se neko drugi ruga ozbiljnoj situaciji.

Za percepciju situacije – i države – kao istinski ozbiljne potrebna je bar jedna od ove dve laiku jasne stvari: da se neko, tad kad je aktuelno, uhapsi zbog pokušaja atentata (ili, na primer, prisluškivanja Predsednika) i/ili da ugrožena osoba nosi zaštitni prsluk.

Kad toga nema, nije pogrešan zaključak da se neko ovde žestoko ruga smislu i zdravom razumu. Podsetnik: famozna afera s prislušikavnjem završila se tako što je Vrhovnik kod Marića kazao da sve zna, ali da „ne želi da smara narod time“ (da, i ovo je bilo upravo tim rečima).

A poznato je da toliko ne voli da smara da se nastanio u frižidere. Avaj, i tu se ispoštovala inteligencija publike: istini za volju, nije rekao da generalno ne želi da smara, što bi bila teška neistinetina, nego da ne želi da smara konkretno tim državnim udarom zaverenika poznatog pod šifrom „Neša iz Beograda“; kad ne želi on, ne moraju ni institucije, to je samo mala svađa među prijateljima, uopšte nije za sud. Onaj ko od toga pravi nešto neozbiljno – taj se ruga svojoj državi, vele oni. Što je retka prilika da se sasvim složimo.

I sve se to primilo, i sve se to reciklira, i sve to može.

Tržišni zakon sugeriše da auditorijumu treba dati ono što voli da sluša, a gledateljstvu ono što mu se gleda. Samim tim, tvrdnja da je sve ovo malo kanda neslušljivo i negledljivo očigledno pada u vodu.

Viđeno je da roba ima prođu, i sad se istražuje gde su krajnje granice recepta, ako ih uopšte ima; više puta na ovom mestu spomenuo sam preigravanje, ali ima dana kad duboko sumnjam u tu tezu.

Možda ne postoji ni kriza materijala ni zamor publike, jedne iste fore prolaze zauvek, samo dobijaju sve veći format i sve tvrđe korice. Jedino što se menja jeste cena: košta nas sve više.

Neko će reći: pa i vi kolumnisti sve jedno te isto. Znate šta, teško je istoj osobi da ima različit pogled na istu situaciju. Tu, međutim, nudimo povoljnost: nas vrlo, vrlo lako možete da ne čitate, ne slušate i ne gledate. Uostalom, suviše smo zimogrožljivi na život u fridžu, a i razbežljivi na metke.