U svetu postoji jedno ćarstvo

Ili, anatomija na stranu, šta vas je, u smislu događaja, najviše zabolelo?

Mene kolumna koleginice Brane Antović.

Zato što joj se teško može dopisati bilo šta.

Brana je bila kontrolorka, videla šta je videla, podelila taj utisak nezasenčen opštim zapljuscima gorčine, razočaranja, kivnje.

Naprotiv, tekst je pragmatična razrada one maksime Jova Bakića koju prošli put citirah: da ovakve stvari treba prihvatiti s filozofskim mirom.

Pošto je taj konstrukt, naravno, više filozofija a manje mir, nije loše jednom u ponekad razfilozofirati ga praksom, baš tako kao Brana.

Šta, dakle, najboli u tom njenom dijagnostikovanju?

Pa preciznost lociranja problema, odgovor na pitanje protiv čega se mi ovde zapravo borimo, ako se borimo.

Zipovano, moglo bi se reći ovako: zapatila nam se mentalitetska crta koja zapoveda da između najmanje lične koristi i najvećeg kolektivnog dobra većina ljudi bira ovo prvo.

Malo je do dioptrije, a malo i do duše.

Malo nesposobnost da se gleda dalje od svog nosa, a malo i karakterna crta da se namerno ne gleda dalje od svog dupeta.

Dakle, TO se dešava, i to kad je na ovom tasu neki ćar nižega ranga – nekoliko hiljada dinara, sto evra, dobijanje posla (plata trista evra) – a na onom nešto golemo, a la budućnost zemlje gde ti deca rastu.

A šta tek biva kad je s ove strane nešto veće, ne znam, silne pare, društveni položaj, doživotna obezbeđenost, moć da se svetiš onima koje ne simpatišeš?

Onda taj tas preteža negde dole do zemljinog jezgra, a ovaj drugi, gde su lagana perca ideala, biva odskočno lansiran u oblake.

Još bi vam rugalački rekli da je idealima tamo i mesto.

Branina poenta je ona vrsta šamarčine koja bukvalno vraća na fabrička podešavanja, na suštinu same fabrike, a to je da često smatramo mašinovođu izumiteljem mašine, jer nam je tako lakše.

Mašina je, međutim, sve vreme tu, samo radi bolje (dakle, gore) kad se pojavi revnosniji mašinovođa.

On tako postane maneken stroja, zaštitno lice s kojim se poistovećuje samo postojanje mehanizma; ali on ga samo, ehm, unapređuje da radi brže-jače-bolje, ne izmišlja ga.

Šrafići i zupčanici, nauljeni pokvarenošću većom od svoje, tada rade punim kapacitetom, a pride potpomognuti onima koji se ne mešaju – ima ih takvih, videsmo opet, skoro 45%.

Šta se može protiv takvog marša mašinerije?

LJudi koje poznajem osećaju se kao na palubi broda čiji se putnici masovno vezuju lancima i nišane telima ka okeanu, pride viču da si izdajnik što se ne ulančaš i ti, nego tu nešto uzbunjuješ i zbunjuješ.

Neka, vele neki, kad se najzad preture preko ivice, kad povuku celi brod svojom težinom, kad se bude tonulo, pogledaće ka nama i reći: „Bili ste u pravu.“

Neće.

Neće ni tad, verujte.

Bićete psovani do poslednjeg udaha, doduše možda će tada psovati i gospodara – ali sebe neće.

Ne bazirajte svoj filozofski mir na takvoj sceni, jer se neće dogoditi.

I opet pitanje: šta se onda može?

Držim da je prvi korak – ne relativizovati dobre stvari.

Mnogi valjano ističu da rezultati iz Nedeljica ili Zrenjanina ne menjaju suštinu borbe: ako je i čine delimično uzaludnom, ne čine je nimalo bespredmetnom.

Otprilike, to je u istoj fascikli kao ono kad neko obesmišljava Peti oktobar zato što se nije desio famozni Šesti.

Suprotno onome što živci sugerišu, te dve stvari uvek i svuda treba razdvajati: borba protiv onog zla ne postaje ni nevažna ni pogrešna tek zato što posle nije bilo pameti, snage, čega već.

Ne ulazi se u bitke zato što Sveti Petar garantuje pobedu, nego zato što je ispravno.

S time nema kalkulisanja.

To se radi jer treba i mora.

Dakako, mučno je.

Zamislite da uporno sprečavate samoubicu da se samoubije.

Otimate mu nož iz ruku.

A on rešen.

Sprečićete ga samo ako uložite celi život u dežurstvo.

I, recimo, uspete.

Šta bi onda bio saldo vašeg življenja?

Da li ste, naime, spasli jedan život – ili uništili dva, jer ste i sebe i tu osobu uvukli u celoživotnu igru?

Kako ubediti sebe da je to imalo smisla?

Avaj, optimista radi nešto drugo: on ulaže sebe u „igru“ ne da je održi, nego da je prekine.

Da, koliko god naivno zvučalo, objasni bližnjem kako to ne mora tako.

Kako destrukcija i autodestrukcija ipak nisu jedino što postoji.

I valjda je to drugi korak: održati sebe na takvoj frekvenciji duha, uprkos svemu.

Nije lako.

Mnogi će odustati. Ali mnogi, nadam se, i neće. Ukratko, treba se tapacirati optimizmom, ali i filozofskim mirom. Činiti sve što je do tebe, ako ne zbog opšteg dobra a ono bar zbog sopstvene duše.

Nije to samo za oblake, važi se i ovde dole.