Useljavanje nade

Taj moj nedeljni lični utisnik trudi se da gorčinu pretopi u nešto nadežno, ponekad posoljeno ironijom, ali nikad cinizmom, jer cinizam smatram ozbiljnim duševnim otrovom. Ono jes, ko se nada, taj se često i razočara – ali bolje provesti bar neko vreme u predelima nadanja nego sladostrasno podj**avati iz klisure ciničarenja gde sunce nikad ne zalazi. Naravno, i jedno i drugo teži da dosegne realizam, i tu je cinik u žestokoj prednosti: on tvrdi da će se sve jednog dana završiti loše, a kad se sve uzme u obzir, ta prognoza ne može da promaši – nešto kao ono da sat koji je stao ipak pokazuje tačno vreme dva puta dnevno.

Taj se sat ruga ovom koji se danonoćno vrti ukrug, taj sat primećuje uzaludnost kazaljskog propelerisanja, što možda jeste tačna slika jalove cikličnosti nade, nije da nismo istorijski proverili. ALI. Decembar je stigao, a sa njim i šansa da se ova odvratna godinetina završi preokretom. A to zavisi od toga kojem ćemo se carstvu prikloniti: ciničarenju ili nadi da ipak možemo kao društvo da se ispravimo, uspravimo i makar malo izdobrimo.

U danima koji su za nama nakrcalo se natprosečno mnogo gadosti u kolektivnom šlajmarniku. Sam pogled na tu riznicu dobrano ukida mogućnost nade. Hrabri i predani istraživački novinari BIRN-a otkrili su pljačku/proneveru čitavih milona namenjenih edukaciji dece i njihovih nastavnika o goruće važnim temama kao što je vršnjačko nasilje; sistem koji nas nemuštim jezikom premijerke uverava kako nije zakazao pokrao je nas, građane i građanke ove zemlje, čak i na ovakvim stvarima, i to, vredi ponoviti, milionski. Onda sledi ova vest o režimskom call centru i organizovanom podmićivanju. Onda sledi ona o Miketićevom ukradenom snimku, koja više no ikada ranije pokazuje čime se zapravo bavi služba – i po čijem naređenju. Roditelji ubijene dece iz Ribnikara prave protest pred onim što škola više nije, podsećajući nas još jednom koliko smo zaglibili i koliko više ne sme biti okretanja glave na drugu stranu. Jer na koju god da je okreneš, videćeš isto: užas društva koje je odavno satrulo i sad je u stadijumu belodanog raspadanja. Zgusnuta bljuzga po kojoj na tuđim neživotima parazitišu jedini kojima takav ekosistem odgovara. Nema više nikakvog mesta pitanju na šta je sve ovaj režim spreman: na sve. Ni pedalj prostora za dilemu imaju li stida: ne, nikakvog, nimalo i nikad. Mi smo pepelište u čijem je epicentru gnjili tron napravljen od nesreća i čemera, na kojem sedi Kralj Mida kvarnosti i sve što dotakne inficira pokvarenjaštvom do koštane srži. Nada odavno nije posetila ove krajeve ni turistički, čak ni avanturistički.

Tako bi se reklo iz ptičje perspektive, kad se sve ovo naniže u rečenice. Ali dole, među ljudima, dešava se nešto drugo. Nešto što me tera da pomislim kako prvi put u mnogo vremena imamo konsenzus da smo ipak ljudi, da je dosta i da ovako ne može.

Zoran Kesić i Njuzovci obeležili su deseti rođendan svoje uveliko kultne emisije okupljanjem prijatelja. Odavno nisam video toliko dragih lica na jednom mestu: svet neobičan po svojim dostignućima, ali vrlo običan po svemu ostalom. Nikakva hladnoća nadmenosti, nikakav elitizam: to nisu ljudi koji sede na Olimpu ubeđeni da su nešto više od ostale smrtunčadi; ne, to su zapravo ljudi iz naroda, koji nisu zapatili ovu stravičnu odrođenost koju vlast ilustruje na svakom koraku.

Znate zašto Vučić tako krvnički ratuje sa, na primer, glumcima i glumicama? Zato što su oni naši ukućani. Svakodnevno ulaze u naše domove putem malih ekrana, poistovećujemo se s njihovim likovima, citiramo replike, ukratko: volimo ih. A to su sve stvari na koje je on silom pokušao da se instalira. Generacije su odrastale uz Cecu Bojković, generacije će je pamtiti. I Seku, Bjelu, Đurička, Baneta, Sergeja. I toliko, toliko drugih. Niko neće pamtiti onu svitu iz skupštine koja ih je sočno pljuvala vireći iz toplih skuta svoga gospodara. Nije samo Nepomenik nepomenik, svi će oni biti nepomenici.

Ali iako znam da je to tako i da tako treba da bude, zamoliću vas sada za upravo suprotno. Zamoliću vas da ih zapamtimo. Da ih dobro zapamtimo, da nam se više nikad ne ponove. Da im svi 17. decembra kažemo ono što je Ćuta rekao Šešelju: vreme je za svođenje računa. Vreme je da im kažemo da im ništa nismo zaboravili.

U ljude, kud god se okrenem, ponovo je ušla nada, taj naš retki gost, i hajde da je više nikad ne raselimo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.