Ustoličenje stoličnog

Svaki obraz je njegov broj, ne bi tu došlo do žuljanja. Ako i dođe, znate kako biva – obuća se, ako joj date vremena, razgazi, a obraz se reši uobražavanjem: kad maneken lica uobrazi da mu i to konkretno lice pristaje, ono kanda malo i počne da prijanja; sad samo treba biti dovoljno uporan dok ga sasvim ne (p)osvojiš.

„Znate, kad sam bio mali, bio sam veoma, veoma loš u crtanju, potpuni antitalenat. Nacrtao bih, na primer, konja – ali to nikome na konja nije ličilo, pa sam uz crtež morao da priložim i opis: napisao bih ispod ‘ovo je konj’. Tako nekako stoji stvar i s demokratijom u svetu danas: da nam se ne govori da je to demokratija, niko je, na osnovu onoga što vidi, svojim očima ne bi prepoznao.“

Verujem da bi svako ko prati šta se dešava na globusu mogao mirne duše da se potpiše ispod ove izjave (čak i ravnozemljaši, uz amandman na reč globus). „Svet govori o Rusiji i Ukrajini, nagađa ishod, ali to je uvek razgovor o pobedi i porazu, a ne o miru. O miru se ne priča, o hitnom prekidu vatre, o prestanku pogibije.“

I ovo zapažanje je tačno i lepo sročeno.

Zamislite, postoje još političari pacifisti koji dobro odmeravaju svaku reč, vide veliku sliku i upozoravaju u šta se srlja. Ali ko to izgovara?

Sledeći insert iz istog intervjua pomoći će da pogodite: „Kod vas u Nemačkoj nema ruskih medija, zar ne?

A je li to demokratski?

Kod nas u Srbiji imate pristup i ruskim i ukrajinskim medijima, i svim drugim; na vašoj je volji da odaberete.“

To je što se tiče krize zapadne demokratije, a što se tiče ratovanja: „Srbija je u prošlom veku, nažalost, bila rekorder u broju ratova, mnogo smo žrtava imali, mi znamo kako je to i zato nam je očuvanje mira najvažnije.“

Aha, dakle ovo govori neko naš, objektivan i razuman, e gde bi nam bio kraj da je na vlasti, da takvog jednog državnika imamo, zar ne?

Ko je zagonetna ličnost, Milan St. Protić? Neko iz opozicije? Dobronamerni nestranački analitičar?

Pa… upravo ste pročitali delove nedavnog razgovora s predsednikom Srbije za jedan nemački medij.

Sve ovo, i još mnogo toga jednako smislenog, izrekao je Aleksandar Vučić, isti čovek koji se domaćoj avliji već tri decenije ukazuje mahom svojim naličjem – neko bi rekao: svojim pravim licem.

Ali kad neko ima čitav arsenal lica, pogađalica koje je pravo nužno se problematizuje.

Link ka intervjuu osvanuo je na vajber-prepisci članova mog benda, gde, dakako, osim muzičkih pitanja redovno bistrimo i sva ostala.

Kači drugar to i kaže: „Hteo sam da pogledam samo koji minut, završilo se tako što sam odgledao celo. Komentari ludilo, ljudi masovno u fazonu: e blago Srbiji, kako pristojan i odmeren čovek, KAKO POŠTUJE MIŠLJENJE RAZLIČITO OD SVOG (!), trebaju nam ovakvi.

Ja odgledam i ne verujem šta vidim, stvarno tako zvuči, da mu daš tri meseca u Nemačkoj on bi ladno i tamo postao predsednik, kako on to sve fino upakuje i proda.“

Pustimo svi video. Svi odgledamo do kraja. Kaže drugi ortak iz benda: „Od prvog do poslednjeg minuta nije me napustilo pitanje je li to isti onaj lik kojeg inače ne mogu da smislim, šta je bre ovo, ko je ovo.“

I tako mi svi redom, što bi rekli mladi, izneverujemo; bude tu i tamo momenata gde Svepomenik (radije bih napisao klasik-nadimak, ali realno svi ga pominjemo svaki dan, instalirao se na ganglije) prekine voditelja, ne sačeka pitanje do kraja, ali sve to s uvažavanjem i pristojnošću, neuporedivo pitomije no za domaće tržište.

Državnik jedan kroz jedan, gejzir mudrosti usred poludelog zaraćenog sveta, Gandi, je*ote, mirotočilica.

Na kraju, zaključi ovaj drug što nam je poslao link: „Postoji autodestruktivni deo mene koji posle ovoga ima neku vrstu poštovanja prema njemu.

Ono što je sigurno: za opoziciju je mastermajnd. Drugim rečima, ljudi, naje*ali smo.“

Dodao bih tome: nije džabe ono šifrovano ime baš Oskar. Ovde mu publika nije zahtevna, pa odavno preglumatava, ali kakvu bravuru izvede kad stvarno hoće, to je virtuoznost vredna svih žmaraca i jeze.

Tu ti zaista bude jasno: on ima kofer sa sto lica. Sto za jednoga, ehm.

Počinjem da mislim da ni ono radikalsko nije pravo (mada je najpravije).

To je čovek koji zapravo ne veruje ama baš ni u šta, nekada davno osujećena sujeta koja se sada sveti svima i svemu, oblačeći odgovarajuća lica iz fundusa da ubedi koga hoće u šta god hoće. Dakle, da… naje*ali smo.

Loš crtač nacrtao nam je stvarnost, ali raja veruje njegovom opisu više no svojim očima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.