Uzgajanje sumnjača

U izvesnom smislu, za tu introspekciju treba se, dakle, izduplirati. Nešto kao razmnožavanje pupljenjem: ispupiti iz sebe svog nepristrastnog dopelgengera, džepnog tibetanskog mudraca sa sopstvenim likom.

Njegov je posao da stoji tik uz nas, a da bude distanciran. Ta suprotnost zahteva napor i stalno uvežbavanje, bogme i odricanje: ko sve svoje vreme provodi isključivo u sebi, taj lakše dobaci do kategorije koju nazivamo srećom – jer ne sumnja.

Sumnju stoga nije lako voleti. Ali ona i nije tu da bi bila voljena. Sumnja je tu da bude korisna.

Otkud sad ova razglednica iz budističkog hrama, pitate se.

Imam taj malo ritual: pred pisanje kolumne, svaki put pročitam onu prethodnu. Proverim da li se još slažem s prošlonedeljnim sobom. Žiri je ovaj Drugi, što stoji sa strane: ako ga dobro uzgajate, postane nepotkupljiv sujetom, ne prima nikakav mito u valuti ega jer je baždaren na gledanje šire slike. A ta šira slika, kada je reč o temi prošlog teksta, ponaša se prilično zanimljivo.

Podseća na ono što radimo prstima po ekranu telefona. Slučaj „kviz“ ilustruje kako to kod nas funkcioniše: stvar se pojavi, privuče pažnju; prsti pohrle, uveličaju sliku, svi se učitamo u nju, izlije se van ekrana, zauzime sve; potom je prsti vrate u ekran, čak gledaju da je još više usitne, jer – preuveličali smo, kaže trezvenost.

Hej, pa to je, na kraju krajeva, ipak samo igra, to jeste „taj format“. Olja je to lepo posložila u emisiji: nanizani utisci koji u nas nikako da se utisnu, kolektivna utrnulost, a onda naprasno buđenje komatoznog pacijenta – otvara zakrvavljene oči, s penom na usnama iživčani na nekakav kviz, na mrtvo ime ljut konstatuje sveopšti huljizam i ološarstvo, urla da se cela bolnica zatrese – nakon čega sklopi oči i vrati se u hibernaciju.

I tako ono što je zaličilo na medicinski fenomen biva arhivirano kao sitnodušni incident sveodvratluka. Sledi zatim i talas sumnje: „Ma, ono je bre bilo namešteno da se ljudi prime“, čujem oko sebe.

I stvarno, ko će ga pa znati, rekosmo da na sve treba gledati s dozom zdrave sumnjičavosti.

Ipak, u jedno mi se nekako ne da da posumnjam. A to je lice izbačenog takmičara. Neko bi rekao da je prošla kolumna zapravo bila literarni sastav o toj grimasi, i ne bi pogrešio. Jer, to lice, kako god ga nazumirao i odzumirao, izgleda isto i čini da se isto osećam.

Kao kad gledaš film ili predstavu, kao kad čitaš knjigu ili strip: sasvim nevezano za informaciju gledamo li fikciju ili istinitu priču, izazvana emocija je tačna.

U tome smo sasvim saglasni ja i Ovaj Drugi, iako, naravno, nije daleko od pameti zaključiti da se kloniranjem budale dobije isto budala, koliko kod ta druga bila trenirana da to ne bude.

Elem, zašto vam danas pričam o tom Drugom, i zašto je poželjno imati ga kad belodano služi da maltretira sumnjom i stalno vraća na laboratorijsko seciranje sve što zapakuješ u misao i ugradiš u svoj svetogled?

Pa, zato što to, iako deluje kao puki samouzgoj i rad na sebi, zapravo vrlo ima veze sa širom slikom.

Kad već spomenuh moju drugaricu Olju: u jednoj sjajnoj emisiji, gde se pak našla u ulozi gošće, govorila je o tome kako se zgodilo da napusti glumu, kojom je dotad bila očarana.

Tačnije, očarana je i ostala, ali je shvatila da joj tu nije mesto. Da tu, po sopstvenom sudu, nikada neće postići ništa vrhunsko. Naravno, ona o tome govori šarmantno i duhovito, ali poenta je životno ozbiljna: to je upravo priča o famoznom Drugom Tebi, onom koji je tu da donese odluke ovakvog kalibra.

Da ti kaže kako, uprkos tvojoj želji i strasti ka nečemu, to nešto tebi naprosto nije dato. Tako se ono što liči na teror sumnje pretvara u notorni smisao za realizam, a to je prekopotrebna blagodet, iako mučna.

Zašto je ovo tako dragoceno znaćemo ako samo malko odškrinemo kapke uprkos komi. Kad se nađe ono nešto preteklog želuca pa se pogledaju javni nastupi, na primer, aktuelne premijerke ili aktuelnog gradonačelnika prestonice, vidi se savršena ilustracija kako izgledaju ljudi koji su, osim svih ostalih institucija, ukinuli i plemenitu instituciju introspekcije. Sve je, u stvari, odatle počelo.

Ne postoji nikakva situacija, nikakav kosmički autoblam kadar da ih utera u sumnju da im uopšte nije dato da se bave time čime se bave. A to dolazi otud što im je Neko dao ono što im nije dato.

Eto kako se dobija ova naša šira slika: kada se ljudima lišenim ikakve samokritičnosti dozvoli da budu ono što nisu, oni pomisle da im to vaistinu pripada. Ostalima ostaje samo da slože facu izbačenog takmičara.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.