Vodostaj dobrote

Pažnju mi, međutim, privuče naslov koji veli da je Papua Nova Gvineja dobila svog prvog ministra kafe (nazdravljam čoveku svojom šoljetinom, pa srknem) – i jedan drugi: U Evropi je, zbog suše, iz reka izronilo „kamenje gladi“.

To mi bi čudno – ovih dana kiša se kanda ubi od truda (bar ovde gde sam trenutno, u Grčkoj). Kamenje je, kaže se dalje, upozorenje ljudi koji pre nas behu: „Ako me vidiš, plači“, piše na jednom, na obali Elbe. Stručnjaci predviđaju da bi suša mogla biti najgora u poslednjih petsto godina, a sa njom i prateće posledice.

Mislim se – ni vodostaj dobrote nije mnogo bolji. Kaže moj drug Raća, jedan od najistančanijih haiku-suštinara koje znam: „Bre, stvarno mi više mučno da slušam o eksternom poreklu zlobe.“

I vaistinu, nije li autoutešno, pa otud tako popularno po ekumeni i stanovništvu, ta halucinacija da je zlo aplikacija. Ne instaliraš je sam, nego se nakači iz prikrade dok surfuješ po netu ili životu. Od najmanjeg pokvarenluka pa do štetočinstva s XXL posledicama, sve se pokrilo već nekim objašnjenjem desanta na dušu: Te nekoga opseo demon, te nešto nam nameće Zapad, te Istok, te Predsednik. Horde zla jurišaju da nam poharaju spiritualni kapital, itd. Avaj, ljubiteljima botanike dobro je poznato da kalemljenje može i da ne uspe. Još je teže oploditi dušu idejom koja joj je zaista strana. I tu negde prestaje da bude utešiteljno, ali postaje zanimljivo.

Predstava da je zlo infekcija obavlja jedan neosporno plemenit posao – brani koncept duše. Pretpostavlja da nijedna nije sama od sebe naopaka. Nešto mora da je zasenči da bi se u palost stiglo. Ta se teza zapravo solidno drži, duboko mireći religiju i psihologiju. Religija u dramaturgiju sagrešenja uvodi đavola, otelotvorenje iskušenja kao savršenu mejnstrim metaforu, simbol shvatljiv svima. U priči „Đavo perverznosti“, E. A. Po govori o sili u nama koja naprosto nagoni da uradiš pogrešnu stvar, makar na sopstvenu štetu: Čovek nad liticom zamišlja kako li bi pad izgledao, iako zna da će ga slet ubiti.

Psihologija pak govori o tome da je svest pod stalnim pokušajima invazije onoga što dolazi s drugog mesta: podsvesti, nadsvesti, predsvesti. A tu su i drugi ljudi, svet koji sasvim sigurno hoće nešto od nas i neskriveno podgovara. Potpuno je, to će reći, uzaludno poricati da je ljudsko čeljade izloženo stalnim izazovima.

U popularnoj kulturi, elem, ima onaj štos da ti vampir ne može preći preko praga ako ga sam ne pustiš. Dakako, učiniće sve da te prevari i navadi na to, ali – ako ga ne pustiš, ući ne može. No, tu je bar sigurno da on dolazi spolja. A to zapravo nije opšta crta zla. Naprotiv, saobraćaj naopakosti i samoudesa češće je obrnut – dolazi iznutra i teži da se ospolji.

Dok čovek sa sobom tobož veća kojem će se prikloniti carstvu, najčešće samo pokušava da prizna i prihvati kom carstvu već pripada. To je žalosna istina o većini naših dilema, od ličnih do društvenih. Ja evo ne znam šta bih dao za jednu poštenu kolebicu, za trenutak gde sam istinski zbunjen, a ne zapravo prestravljen odlukom koja u meni već zri (sve i kad nije naročito kobna ili uopšte pogrešna).

Nazad na glavnu domaću vest, onu što preskočih. Nedavno se kao zakuvalo tako što se zakukalo da ćemo biti pitani hoćemo li mi Predsednika, volimo li ga ili nam je brak u krizi. A to iste godine kad smo ljupku simbiozu ponovo ozvaničili. Pa čemu onda? Možda zbog narečenog vodostaja u padu – počinje da viri ljudsko kamenje gladi. Ponestaje izgovora. Oni koji su doskora gnjurili po očaju i ćutali kao ribe – počinju da se bune, jedni po jedni, kako kome glava zaštrči. Dug je to proces, ali ne i večan.

Paralelno s tim, i gospodar naših života sve više ostaje na suvom, teške odluke sve su bliže. Te postaje baš gusto, sad bi On da krivi budemo mi, a mi da bude on. Da se odluči ko se tu kome instalirao, ko je kome alibi. Ko je koga preko praga pustio, ko sisa krv. Ko je kome eksterno zlo. I samo gledajte, dolazi dan kad će Frižiderikoža nama reći: „Život ste mi upropastili, najbolje ste mi godine uzeli i izeli, zbog vas će mi prijatelji i deca otići iz zemlje.“ Pa kako da se dogovorimo oko odgovornosti?

Istina, važno je da očuvamo mir. Ali je, izgleda, još važnije da očuvamo „niko nije kriv“. Kad se skoči s ivice Poove litice, reći ćemo da nas je gurnuo On, a On da smo njega mi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.