Vreme buđenja

Kolumne koje čitate petkom pišu se četvrtkom. Treba, to će reći, nešto sročiti uoči najvećeg od svih petaka otkad je petka i veka; potom izgiljati kroz dan, leći – i to je sve što nas još deli od istorijskog skupa.

Samo još san. Istorija, blago njoj, nikad neće saznati kako je ko te noći zaspao, te malene pojedinačnosti retko su vredne njene lupe. Ali pitanje nije manje vredno zbog toga.

Jelena Karleuša pita s Pinka kako glumci smeju da misle ako žive od svog rada.

Za to vreme, o mirnom snu govorila je Seka Sablić, pitajući se kako ga neki ovih dana postižu. Ima li tu bar nešto grizodušja ili je zaista moguće praviti tako široke slalome oko ljudskosti i smisla. Gospođa Seka, uprkos godinama, ide na proteste protiv nasilja.

Retorika s vrha tobože se ublažava i amortizuje. Nismo baš tako mislili, nismo rekli ovima nego onima, itd. Podvig svrsishodan kao da čoveku palom iz aviona naknadno daješ padobran.

Prilično je isto kad padnu teške reči. Antologija „Ne kara majka sina što se kockao“ iz časa u čas dobija materijal za nove tomove. Premijerka u tome naprednjači. „U Srbiji se vlast neće menjati na izborima“, može li više frojdovski.

Pa onda: „Nas će vladavina prava braniti od onih koji žele revanšizam“ (taman koliko komarnik komarca od muhotepača: nema potrebe za tim drugim, neće se provući kroz prvo); „Da je Jovo Bakić naš, više ne bi bio profesor“ (nego bi bio na onoj silnoj gomili njiihovih snosača posledica za svoja dela); protesti su sad odjednom „impozantni“, ali nije lepo što sprečavaju slobodno kretanje građana (dočim će sad zbog ćefa njenog Šefa da stane cela zemlja).

Lažno izveštavanje medija s nacionalnom frekvencijom, obmanjivanje miliona ljudi – ne spominje. Ista osoba koja je u julu 2020. rekla da policija nije bacila nijedan suzavac. Nego demonstranti. Treska mikrofon, posle objašnjava ko je tačno po njenoj visokoskali moralnosti govnar.

Za to vreme folk pevačica Seka Aleksić odlučuje da na maturi bude pratilja devojčici iz Vrbasa, koja je bila žrtva vršnjačkog nasilja zbog svog romskog porekla.

Čime se bavi Prvi među nejednakima? Centrala za telešikan javnog mnjenja dojavila mu je da ispotencira smrtnu kaznu. I reč monstrum, što više puta.

Šta mu teško, ionako voli da je sve korida, čak i kad cela zemlja rida. Nema veze što smo u slučaju smrtne kazne dželati svi mi, i što bi osuđeni bili – klinci. Klinci koji su ubice, ali i dalje klinci. Ko će povući taj oroz? Doživotna izolacija, to da. Svakako.

Ali dok slušamo Predsednika kako zdušno žali što mu Ana ne da da uvede smrtnu kaznu – i neki tamo EU propisi – nameće se jedno pitanje: da li bi on lično izveo egzekuciju? Ako ne bi, zašto to priča? Ima li u tom ogavnom loženju ičega osim bljuzge populizma?

Nije zgoreg zastrepeti nad odgovorom. Ali nismo imali kad, jer dobra ideja dobru ideju stiže, pa je sledeća instant došla: kontramiting. Oprobani lek za tugu i bes: hajde da se brojimo.

Za to vreme novinarka Maja Nikolić nagrađena je za svoj dokumentarni film „Poslednja počast“, koji se bavi smrću starijeg vodnika Dejana Stojkovića tokom probne vežbe na Pešteru. Pogledajte taj film. Šta se zapravo dogodilo, a šta nam je država rekla da se dogodilo. Ovaj film je tu da tog čoveka ne zaboravimo.

Predsednik je, dakle, pozvao narod da bi opozvao narod. „Biću predsednik svih građana“, dirljivo izusti u jednoj emisiji taj futur, nehotice priznavši da dosad nije bio predsednik svih. Ta će se inauguracija u dužnost na kojoj je već godinama dogoditi evo danas, tu će se (ina)ugurati u sopstvenu suprotnost. Skupom želi da pošalje sliku šta je On narodu, ali slika iz Pančeva svedoči šta je narod njemu. Ona slika gde se kobeljaju kroz partijsku stražu.

Za to vreme u Utisku nedelje je Slobodan Negić. Da nas iz epicentra bola podseti na ljubav i saosećanje. Na prevazilaženje razlika i gledanje u oči.

Na to koliko empatije u ljudima još ima, i koliko još ima ljudi. Da nas, nijednu grubu reč ne rekavši, dostojanstveno postidi za sve što smo dosad dozvolili, i ohrabri da više ne dozvolimo. Ne iz gneva i besa. Ne iz mržnje, čak ni prema zlu. Nikad.

I pogledajte sada ovaj tekst. Sve ono lepo i dobro dešava se „za to vreme“. Useca se među pasuse koje ne mogu da očistim od ljutnje, stešnjeno je njima. Kao naši životi. Voleo bih da smo bolji. Ali ne moramo se opametiti. Dovoljno je da se očovečimo. Za početak. I osećam da smo izistinski počeli.

Jednoga dana, o tome ćemo kako je ko zaspao. Sada je vreme buđenja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.