Vrljavi vuk iz „Laku noć, deco“

Smisao teksta nimalo se nije promenio: u (po)moru istorijskog ovog i istorijskog onog primakao se, kako smo obavešteni konferencijom, trenutak poteza koji bi stvarno mogao biti istorijski. Treba strepeti, jer kako god se čitalo, nikad se pouzdano ne zna šta je Predsedniku u ruci: lopta, lopata, kišobran, puška… mi?

Da, to je jedino sigurno: nas ima u šaci. I to je jedino što spaja nas i njega: činjenica da nas neko ima u šaci. Napolju je vučje vreme, svugde vreba šakat šakal.

U takvoj jednoj mučnoj vučjoj nedelji strefila nas je još i sajber-najezda vukova. Da ne živimo ovde, mogli bismo od srca da se nasmejemo igrokazu u kojem razularena pudlad kači slike vuka, podrazumevajući pod time svoj autoportret, dok kevće podršku svome gospodaru.

Jer curnula je nedavno priča da se u tom udruženju, koje dakle samo sebe smatra čoporom i misli da je ta metafora pohvalna, dobija ribanje od Velikog Zlog Vuka lično kada javno ulizivanje zamanjka.

I evo sad gledamo njihov masovni odaziv na pismeni zadatak s temom vuk – ali iz likovnog. Koncept je da se po vukoje… ehm, po bespućima Gugla iskopa što kulija fotka dotične životinje i uklopi s motivacionom rečenicom koja budi topla dupeuvlakačka osećanja.

Jedan moj prijatelj iz zafrkancije je preveo to na jezik realizma: okačio je, u jeku narečene akcije, sliku onog nesrećnog vrljavog vuka iz „Laku noć, deco“ kao idealnog egzemplara skupine. Pa zar ne: em je žalostivo smešan, em je na strunama lutkara.

Slika i prilika ekipe koja sve svoje prilike duguje onome bez koga može samo da se slika. A teško da bi na toj slici lišenoj sadašnjih prilika bili vuci.

No, njihovo valjanje u nesrećnoj komparatistici trenutno je naša najmanja nesreća. Analitičari pokušavaju da protumače da li je ucenjena Srbija ili On; mi manje stručni pitamo se koliko se to zapravo razlikuje: nećemo li u oba slučaja najveći deo ceha platiti mi?

Jer, ako ne pristane – teško nama; ako pristane – častiće ga da još vlada, dakle teško nama. Samo što je napokon teško i njemu, jer kako vladati u tom slučaju? Kako se opravdati Putinu, desničarima, crkvi, kako spinovati to u pobedu?

Uzdisanja i dramske pauze ipak nisu zalud uvežbavane godinama, evo zatrebalo je: ko će sad narodu da objasni kako stvari na Kosovu zapravo stoje sve ovo vreme, ko će da im kaže: „Vidite, ovi koje smo sočno nazivali izdajnicima u stvari nikad nisu rekli da bi dali Kosovo niti da im se tako nešto sviđa – nego su vam godinama samo objašnjavali da je Kosovo već izgubljeno, pride ga oni nisu ni dali ni izgubili ni to s radošću prihvatili, samo su vam govorili tužnu istinu dok smo vam mi, čija politika jeste izgubila i Kosovo i svaki drugi rat, mazali oči lažima koje lepo zvuče, verujući da tako može zauvek.“

Ne, ne može se reći tako, zar ne? Naravno da ne. Ali kako će se reći? Koje će se plačno objašnjenje potegnuti? Pa, vuci, vreme je za potegni, pošto više ne pali „otegni“. Velemajstoru otezanja to je javila delegacija sačinjena od svih onih kojima je godinama skresavao u brk sa svojih gordih hoklica, stolica u drugom redu i magarećih klupa.

Taman misliš da može večno, kad ono špica iz spomenute dečje emisije: „Tek što jutro zorom poče vedro i dan razvi svoje belo jedro, a već veče, evo, pali svice…“

Ako ovo zvuči kao likovanje, varate se. Nije predsednik jedini mislio da to tako može. Ideja balansiranja nije nužno toliko loša koliko je u izvesnim okolnostima nemoguća.

Svi bismo da odložimo teške odluke, a jedini koji je verovao da prvo treba progutati najveću žabu surovo je sprečen u nameri da nas tome nauči; iza njega je ostao narod koji i danas većinski sumnja da je ta namera bila plemenita. Ali zato veruje u dobronamerje vukova.

Vuk Čamotnjak sad bi da podeli čamot: sve je uzeo sebi, samo je na istorijsku odgovornost velikodušan i darežljiv, veli pitaće narod. Fala, gazdo, za to čašćenje na fajrontu, to nam silno znači.

Nego, da vidimo mi koji ćemo i koliki račun da platimo – te da li se i račun deli između nas s jeftinijim ulaznicama i kurjačke lože.

I u sobi na belom jastuku, i u šumi pokraj starog panja, svi pod obraz il šapu il ruku, ko već čime sebe smatra (i, naročito, ko ima obraz)… ali kako god bilo, jedno je sigurno: prošlo vreme da se lepo sanja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.