„Za našu decu“

Samo jedno pero.

A gorda poza i faca svejedno su govorili: „E, kakav sam ti ja lovac, vidiš li ti to?“

Pre neki dan od klinaca iz svog zavičaja dobijem poruku: „Zatvaraju nam Omladinsku pozorišnu scenu u Paraćinu zbog predstave ‘Stvar izbora: zašto slušam Marčela’ i zbog toga što Uroš u njoj igra. Do sada su nam pričali kako nema para, kako je virus, ali su se sad izlajali pred nama na poslednjem sastanku (a bilo ih je previše) da je zapravo zbog ovoga. Pa mislimo da treba da znaš šta se dešava.“

Šta se desilo u prethodnim epizodama?

Uroš je mladi glumac, autor spomenute predstave koja je neka vrsta njegovog bildungsromana: priča o tome zašto, uprkos odsustvu podrške svoje sredine, nije odustao od svojih pozorišnih snova i planova.

U danima sumnje u sebe, tragao je kroz moje radove za odgovorom kako ne dići ruke, verujući da sam morao proći kroz slične dileme u istom okruženju.

Predstava, otud, sadrži citate iz pesama, kolumni, romana; njegov dijalog sa mnom, ali kao autorom.

Jer se lično nismo poznavali.

Sve dok me nije pozvao da pogledam predstavu.

Potom je počeo da vodi i jednu glumačku radionicu, okupljajući omladince iz našeg grada; kaže da ih je kroz to učio i kritičkom mišljenju, i ljudskosti.

A onda dolazi zaplet.

Počelo je pre koju godinu, u Vršcu: Uroša su najpre zvali da svojom predstavom učestvuje u jednom gradskom festivalu – da bi ga potom skinuli s programa.

Zato što se spominjem u naslovu.

On je obavestio mene, a ja medije, da bismo potom gledali javno blamiranje organizatora u disciplini bacanja nevešto sklepanih izgovora udalj: prednjačio je onaj da su naknadno shvatili kako nemaju budžeta za eto baš tu predstavu (čija se scenografija otprilike svodi na nekoliko ofingera s garderobom, stolicu i plišanog medveda, a ljudstvo na Uroša i još jednog momka s gitarom).

Slučaj je medijski odjeknuo; nedavno sam se iznova osvrnuo na to u videu za izložbu „Nušić i Jada“, čisto da ostane zabeleženo za budućnost čime se sve bavila vojska Velikog Vođe dok je strahovladao zemljom koju je posvojio do ovako blesavih razmera.

Takvih priča ima koliko hoćete, i ne znam zaista nikoga iz javne sfere da nije prošao makar jednu takvu situaciju tokom protekle decenije.

„Imamo mi i prečih problema“, rekao bi neko; dabome da imamo, ovo se i ne kandiduje da uđe u red gorućih tema zapaljene zemlje.

Ne, naprotiv, poenta je baš u tome do kakvih besmislica ova igranka ide.

Naravno, njihov modus operandi uvek je isti: prvo iza kulisa kurčevito kažu pravi razlog, oduševljeni silom svoje besprizornosti, a onda se u medijima vajkaju u stilu „taman posla da bismo mi ikad ikome uradili to što radimo bukvalno sve vreme i svima“.

Taman posla da su oni toliko bedni dupeuvlakači da bi zabranjivali čak i predstavu nekog tamo momka iz Paraćina samo da se dodvore onima iznad sebe – ili taman posla da su u takvom paničnom strahu od vrhuške da uklanjaju sve zbog čega bi eventualno dobili ribanje.

U oba slučaja, dakle, posredi je ljudstvo koje pleni vrlinama, posada koja, sve dok Titanik plovi, kliče kao njihova Mala Od Palube ono „ako me jednoga dana i izvedu pred sud, s ponosom ću reći da sam stajala uz Aleksandra Vučića“.

Jedva čekam da vidim taj film, pošto čitava ljudska istorija svedoči da su, kad je frka, ulizice vazda u prvim borbenim redovima.

Zna i njihov šef: toliko veruje u taj ponos i dirljivu odanost moralnih gromada oko sebe da već godinama organizuje druge, one s motkama, čekićima i bagerima, sve nešto sumnjajući u istrajnost zabranjivača predstava i skupštinskih laprdala kad dođe stani-pani.

Dvorski kompilatori komplimenata na račun golog cara do tada će dično obavljati svoje budalaste dužnosti i zaklinjati se na vernost, prinoseći mu na oltar spektakularno jadne trofeje kao što je ukidanje Omladinske pozorišne scene.

Ovu odluku doneo je, ako dobro razumem, direktor Kulturnog centra. Tip kome je pozadinska slika na Fejsbuku – fotografija dva auta u dvorištu.

Ne sudi po izgledu i tako to, ali ipak mi je teško zamislivo da bi bilo koji posvećenik kulturi i umetnosti kao prvu vizuelnu informaciju o sebi nudio svoj vozni park.

Pre mi liči da to rade ljudi koji računaju materijalnost u vrhunac svog postignuća, što je upravo suprotno duhovnim stremljenjima.

Ali to je već uobičajeno, zar ne? Žalosno naličje medijskog zlatnog doba: mačori koji svom gazdi donose golubije pero da se dokažu kao lovci. Samo polako, silnici. Ova deca vam neće zaboraviti.