„Za našu decu 2“

Ima stvari koje naprosto izazivaju efekat „Selim-paši otpozdrav na pismo“, ma kako lokalne paše trapavo sročile svoj „pozdrav“.

Pre dve nedelje uputio sam drage čitaoce i čitateljke u jedan slučaj koji svedoči kako cenzura i na male golove može da promaši stadion.

Bila je to priča o mladom glumcu i reditelju Urošu Mladenoviću iz Paraćina, te njegovoj predstavi na meti ovdašnjih regulatora plime – onih što, je li, vode računa da ništa ne talasa.

Vodeći se paranoičnom logikom „šta danas pirka, sutra je cunami“, u Vršcu su mu pre koju godinu skinuli predstavu s programa festivala jerbo ima moje ime u naslovu, i tako privukli pažnju javnosti.

Čovek napravio komad o odrastanju u svom gradu, želji da se bavi umetnošću i (ne)kapiranju okoline, sve to kroz dijalog s mojim radom, jer nam je zavičaj isti; bitnost: niti sam ja u tome učestvovao, niti sam mu u fokusu teksta ideološki (a šta i da jesam?), osim u najširem smislu.

Avaj, plima-uređaji svejedno su morali da se upale na samu spomenu tobože-državno-rušiteljskog mene, ko vele sigurno nisu čista posla čim je ovaj tu, bolje da mi to sasečemo; vispreni koliko i uvek, postigli su jedino da veliki broj ljudi sazna za predstavu za koju inače ne bi ni čuli.

E, pošto im se rezultat nije dopao, ta besmislena tekma dobila je svoje produžetke: kako Uroš u Paraćinu drži glumačku radionicu za klince, uzeli su to da ukinu; najpre pod raznim izgovorima, potom otvoreno rekavši – čak i u izjavi za Danas – da Omladinska pozorišna scena može da nastavi s radom, ali bez svog mentora, zato što mentor „učestvuje u političko-propagandnim predstavama“.

U istom članku, objavljenom prošlog petka u našem listu, direktor Kulturnog centra Dragan Stojanović veli da ne razume zašto deca insistiraju na svom mentoru; suština: može, deco, a što ne bi moglo, samo ga se odrecite.

Deca ko deca, kaže, ne razumeju da to nema veze s cenzurom.

Da prevedemo: deca su sisala vesla i ne razumeju da nipošto nije cenzura kad nekome, zbog njegovih stavova, ne daš da radi i time probaš da ga ućutkaš.

Pozivam, zato, javno dotičnog gospodina da nam rekne kako onda glasi definicija cenzurisanja.

I pozivam ga da nam navede koje su to političko-propagandne predstave u kojima Uroš učestvuje.

Ako li se ispostavi da taj spisak sadrži samo jednu stavku, predstavu „Stvar izbora: zašto slušam Marčela“, onda ga dalje pozivam da nas, isto javno, uputi u svaki deo tog komada koji smatra političkom propagandom; da nam odlomcima iz teksta pojasni šta se to tu i kako propagira.

Sve nešto slutim da taj odgovor nikada nećemo dobiti, a evo zašto: zato što ta ekipa svaku manifestaciju ili makar zagovaranje slobode (čak i u najširem značenju, bez ikakve konkretizacije) tretira kao političku propagandu protiv sebe – pošto je njihovoj politici slobodna misao bilo koje vrste sama po sebi neprijatelj i embrion buduće opasnosti.

Što neki mentor uči decu kritičkoj misli (opet u najopštijem, a ne konkretizovanom smislu) – to računaju u vojnu fabriku i regrutni centar protiv sebe, jer im je i kritička misao takođe sama po sebi neprijatelj.

U takvoj mentalnoj klimi našli su za shodno da tobož ne razumeju kakva je to detinja privrženost mentoru, zašto ne neko drugi, bilo ko.

Pa kako to, drugari?

Niste li upravo vi primer slepe privrženosti svom „mentoru“?

A da: zapravo niste, i vi to dobro znate.

Ono što danas prikazujete kao bezgraničnu odanost nestaće istog trena kad se vaš sensei samo ljuljne, kamoli kad padne s političkog trona.

Tada ćete, kao ovoj deci danas, reći sebi: a što pa mora ON, što ne neko drugi, bilo ko?

Zato i ne razumete oko čega dižu galamu: vi ne da ćete svog „učitelja“ pustiti niz vodu, nego ćete lično biti voda niz koju ga istorija pušta, vrlo protočna kolona koja po hitnom stani-paniju emigrira iz jedne velezadnjice u neku sledeću.

Napisah onomad na ovom mestu da će vam ta deca zapamtiti; malo je: treba da vas zapamtimo svi.

Pa kad jednoga dana budete klicali svoje pokajničko „jao, morali smo“ – treba vam tada objasniti šta pak ovo društvo mora, da bi postalo normalno.

A mora da vas ne pusti da se nekažnjeno izvučete za ova – uopšte neću tražiti lepšu reč – izdrkavanja koja trenutno sprovodite.

Vi ste ionako neprijatelji kulture, pa vam se treba obraćati na rečniku koji razumete, da ne bismo zapali u lingvističke nesporazume.

Jer ovo što mi svi ovde živimo – to je upravo jedna velika političko-propagandna predstava u kojoj učestvujete vi, a ne Uroš Mladenović i deca.

I premda znam da vam ne vredi reći „sram vas bilo“ – sram vas bilo.