Zanos vukljanja za nos

I to je tako stajalo ko zna koliko dugo. Žvrc po spomeniku, nije lepo, ali kanda jeste duhovito – a nikom nije smetalo i zato što je opštenarodno: jedna jedina stvar oko koje se svi slažemo jeste da nas neko za*ebava.

Naravno, onaj ko to saborno opšte mesto spomene za slavskim ili kafanskim stolom neće proći naročito slavno (nego samo kafanski): svega minut kasnije imaće zajapurenu kavgu oko toga ko nas to kvari, zapad, istok, vlast, opozicija, zaprašivanje iz aviona, 5G, Farma, mafija, farmakomafija… tako da će na kraju prisutni najverovatnije optužiti dobrostivog započinjača razgovora da ih zapravo za*ebava on lično.

Takva jedna „optužnica“ ovih dana dignuta je na mrežama protiv Andreja Josifovskog Pijaniste, konceptualnog umetnika poznatog po akcijama koje, u zavisnosti od toga koga anketirate, bivaju doživljene kao diverzantske, za*ebantske, divno inteligentne, buntovne ili bunovne.

Tek, nikad ne prođu ispod radara. Lakoća tačnosti kojom Pijanista predviđa reakcije još u fazi dok smišlja svoje poteze čini od njegovog rada svojevrsne društvene eksperimente: čovek, ukratko rečeno, instalira naša savršena ogledala.

Provocira plićak mrtvog mora u koje smo udavljeni da se načas ustalasa i glasno potvrdi bedu svoje površnosti; u nekom drugom univerzumu, ta bi hemijska reakcija za svoj krajnji produkt imala i stid. No, da vidimo kako je zli umetnik ovog puta naneo teške telesne povrede mentalitetu i na šta to izađe.

Naime, poznato je da je Vuk svoju jezičku reformu sagradio vođen Adelungovim pravilom „piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“. Sa skupštinske govornice, Vulin je ovo prekovao u „piši kao što je napisano, čitaj kao što govoriš“, narogušen i ljut sav što mu neki sole pamet.

Za taj posao ne bi bilo dosta, što bi rekla jedna pesma iz Vukovih zbirki, ni svi mi da se u so premetnemo, no dobro: Vulin reče kao što je rečeno, i to se zapamtilo kao što je zapamćeno. Prepravi i Vuka i Adelunga tip na javnoj funkciji u zlatno doba Vučića i bunga-bunge.

I sad, vragolasti umetnik koji je glavni junak ove priče ode do Vukovog spomenika da na njemu ispiše ovo Vulinovo novopravilo. Ali za to upotrebi sneg-sprej, koji se očas posla skine običnom vodom i ne ostavi za sobom ama baš nikakvog traga ni štete. I naravno, predstava počne u roku od odmah.

Društvo koje se tako vidno pravi slepo na kolosalne nepravde, rastakanje zemlje i veleskrnavljenja digne se na noge lagane i skoči na Pijanistu: komentari su tako živopisni i strastveni da već i pokušaj prepričavanja izaziva laksativno dejstvo.

Ne treba vam mnogo mašte da sve to zamislite i sami: vandal, rušitelj, spomenik je svetinja, aj što žvrljaš nego što ne žvrljaš ćirilicom, pa sve do onih sočnijih, ličnijih, hobistički vređalačkih.

ALI: niko od za baštinu silno zabrinutih komentatora nije otišao na teren da spere tu strašnu ljagu s postamenta. Zadovoljili su se time da samo vrlo bučno konstatuju „problem“, i toliko.

Da ih pitaš zašto, verovatno bi rekli: nek opere onaj ko je pisao, nek operu gradski perači, nek opere kiša, ionako pada ovih dana… naše je samo da ustanovimo ko nas za*ebava i da se prigodno iscokćemo, pa teraj dalje.

Poenta ovog teksta, međutim, nije kinjenje, a siguran sam da to nije ni Pijanistina namera. Možemo da se ne složimo oko toga sme li jedan spomenik da posluži ovakvoj pokaznoj vežbi.

Možemo da se ljutimo, možemo da se smejemo, možemo i da plačemo – ali bi najbolje bilo da se najzad prisaberemo i okupimo oko zaključka prethodnog pasusa: stvar dokazuje da smo kolektivno postali pasivni gunđači, od čega nikakve vajde nema sve i ako smo u pravu.

Prođe nam život u raspravi o tome ko je kad mrdnuo prstom više od pukog upiranja a ko ne, mislim da to sad svi zajedno treba da batalimo.

Imamo razne štrajkove, više nego opravdane, imamo aferu za aferom, voda je došla do grla; imamo javne ličnosti u ProGlasu, ljude koji obilaze zemlju i pokušavaju da animiraju narod na buđenje; imamo opoziciju, kakvu-takvu, na koju imamo onoliko primedbi, ali sve je glasnije zapažanje da tu ipak ima i nekog poštenog sveta, što za ovu vlast više ne bi rekao bukvalno niko osim njih samih.

LJudi, to je to, moramo da se probudimo.

Ide 17. decembar. Ako ne ustanemo, makar olovkom tog dana, biće glasano kao što je dosad glasano i sj*bano kao što smo s*jebali.

Nema ko da nas spere, moramo mi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.