Žao mi je i ubijenih Srba i ubijenog Albanca 1Foto: Radenko Topalović

Pre koji dan, na severu Kosova desilo se nešto o čemu se jedino pouzdano može reći da je tragično i užasno: životi su izgubljeni u oružanom sukobu. Svaki pokušaj preciznijeg razumevanja uvlači nas u detektivizam, na lične dedukcije naterani smo hroničnim manjkom potpunih i istinitih informacija.

Reklo bi se da čak i On, koji stvari obično zna a laže, ovoga puta laže jer ne zna. Predaleko doguralom vašarskom šmiraču ništa nije gore od trenutka u kojem shvata da ni sam više ne zna u kojoj je kutijici kuglica: ona iskrsava mimo njegove volje, radi na svoju ruku, iako i dalje računa na njegovu. Velika predstava Čarobnjaka iz Oza počela je da se naplaćuje životima, dok na javnom servisu gledamo ono s kraja bajke: raskrinkanog svemoćnog nemoćnika kako luta po svojoj polupanoj dramaturgiji, svestan da ogoljavanje njegove političke dijagnoze sve više striptizuje i onu drugu.

Pri takvim nepriličnim prilikama ljudima je ostavljeno da sami dopišu priču o tome šta se desilo i ko su akteri. Rečima kolege Nemanje Rujevića: očajni, naivni, ludi, nasamareni, ili sve to odjednom. Ovaj padajući meni ponuđen u njegovoj kolumni verovatno je najljudskiji, zato i najbliži istini – ali ključajuće strasti većini neće dozvoliti da nabaždare mikroskop na takvu delikatnost, pa će ostati gore na površini emocije i referendumski svesti svoju opredeljenost na dve mogućnosti: heroji ili teroristi.

Dan žalosti. Sledeći državni korak. Melem i so na ranu kolektivne zbunjenosti. Ne znamo imena ljudima. Ne znamo šta su zapravo nameravali. A kada u maglovito-mitološke razloge uključimo nemilosrdnu stvarnost, ne znamo ni za šta su poginuli. Ako kažem da jedino znamo da ovo nikome nije trebalo, ponajmanje tim ljudima – verovatno se ni tu nećemo složiti, i to je ono najstrašnije. Nemanje konsenzusa apsolutno ni oko čega krajnji je izdanak naše sluđenosti.

„Čak i u kulturama koje su mnogo veće od ove naše, odlazak Majstora, jednog od retkih u istoriji, bio bi obeležen zastavama na pola koplja i pričom o vrednostima koje je celim svojim bićem i životom branio i zastupao“, napisao je moj drug Kokan Mladenović, govoreći o preranoj smrti Jagoša Markovića. I još: „Draga Državo, ja bih samo hteo da te podsetim da te je pre nekoliko dana zauvek napustio jedan od najvećih reditelja u tvojoj istoriji, onaj čije su predstave, za razliku od tvog Predsednika, promovisale ljubav, plemenitost i toleranciju.“ Ali zastave nisu spuštene na pola koplja. Ono što sebe ovde smatra državom ovakve gubitke jedva da hvata na radaru pukog konstatovanja i eventualne kurtoazije izjave saučešća.

Nenasilne smrti valjda im nisu dovoljno tragične, a odlazak onih koji su celi život „inficirali“ ljude lepim vrednostima – njima će pre biti dobitak nego gubitak. No, smrt Olivera Ivanovića jeste bila nasilna. Ubijen je. Takođe na Kosovu. Dan žalosti tada je izostao. Žalili smo svi koji osećamo da se ima ko ožaliti, ali država sa svoje strane nije sugerisala Perici što pije pivo ispred neke lokalne zadruge, propagandom odsečen od svih informacija, da se desilo išta tužno. Perica ne zna ni ko je Oliver Ivanović. Ako zna, misli da je izdajnik. Tako mu rekli. S Pinka. I šta tu ima da se žali.

Sada nam je, pak, hatišerifom naređeno da žalimo. Odjeci ove odluke, i svetski i domaći, tek će se čuti i videti, i ja polemiku o tome je li odluka o ovom proglašenju opravdana ostavljam apsolutno svima i svakome. Dan žalosti ili ne, znam samo da razloga za žalost sasvim sigurno imamo, i ma kako se oko tih razloga ne slagali, žal je jedino oko čega se trenutno svi slažemo.

U prestonici, a verovatno i ne samo tu, poslednjih meseci fasade su iscvetale golemim grafitom „Kad se vojska na Kosovo vrati“, nimalo stilizovanim, aljkavim u svojoj pojavnosti ali nekome lepi i nadežni svojom suštinom. Svaki taj neko ko je mislio da je poruka epska sad može da vidi da je romantičarski lirska. To je za žaljenje. A može i da ne vidi ni sad. Što je takođe za žaljenje. Ovo ne kažem ni bezdušno ni ironično. Nijedno ludilo nije za ruganje, a cinike prezirem i u njih ne spadam.

Ne, meni je zaista žao. Ubijenih Srba, bili oni heroji, teroristi, zavedeni idealisti ili fanatici. Ubijenog policajca Albanca. Žao mi je svih ljudi, što bi rekao Arsenijević na jednom mestu u „Potpalublju“. Svih, osim jednih: onih koji su te ljude tamo poslali. Onih koji se igraju životima zarad ćefa svoje patologije. Onih koji parazitiraju na zabludama, raspirujući ih i dubeći. Onih čiji se svi planovi završavaju u krvi, poslovično tuđoj. Duša mi nema baš toliku kubikažu da požali kad takvima sopstvena dela dođu na naplatu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari