Zašto nema nazad

Iskontrolišimo emocije, očekivanja, ponašanje – i samo budimo tamo. Oprezni, ali punog srca. Pa šta god se dogodilo ili ne. Za one koji oklevaju, ako takvih uopšte ima, za one koji misle da ima nekakvog nazad, za one koji će se smoriti i odustati ukoliko sloboda ne dođe baš danas – priređena je izložba. Eno je u Pionirskom parku. Eno zvanične prezentacije robovlasništva o kakvom jedan um sada već sasvim otvoreno mašta.

Ono tamo je, naravno, instalacija. Kako reče moj drug Nidža Ristić, ona između ostalog služi i tome da pričamo o njoj, a ne o platama prosvetara, npr. Ali ima i drugih svrha, vrednih priče utoliko što se sve do jedne okreću protiv svog arhitekte. Neki kažu: zoološki vrt; neki imaju u vidu nedužnost životinja pa ono zato zovu ološki vrt; još jedan moj prijatelj smislio je da katalog takvih slika treba objaviti pod imenom zlikovnica.

No, ma kako gravitacija te izložbe čovekolikosti privlačila uvrede, sve i da se suzdržimo nomenklature prosto se mora reći: to izložba jeste. Nezabavni park u kojem je prikazana vizija Srbije jednog čoveka, za kojeg se pogrešno misli da je izgubio kompas – a nije: baš to je njegov kompas oduvek, to je ono kuda nas sve vreme usmerava i naginje. To je finale ugla pod kojim se pada u potpuno nečoveštvo, i ne vredi izumeti ruglomer: nesamerljivo je.

Tu imate glumca optuženog za silovanje, nekadašnjeg grlatog đinđićevca, koji se obraća ostacima jedinice što je nekadašnjeg premijera ubila, na godišnjicu ubistva. Tu imate onog mučenog portparola đacija, koji – kunem se da ovo ne kažem ni ironično ni zlobno, naprotiv – zvuči kao traumatizovana osoba što je razvila stokholmski sindrom.

Tu imate tužne statiste, ljude na ivici egzistencije koji za crkavicu pristaju da ih neko stavi u svoj izlagački bestijarijum. Tu imate centar za regrutovanje u jad, što smo lepo čuli zahvaljujući novinaru Mladenu Savatoviću: karikaturalnost tog snimka svedoči o posrnuću koje se ne može izmisliti – da je neko to napisao u kakvoj parodičnoj predstavi, rekli bi mu da preteruje, da je nemoguće da se iza strašila što nam danonoćno preti u stvari krije takva koncentracija dekoncentrisane ljudske nesreće i moralne unakaženosti koja sebi više ne postavlja nikakvo ali i nikakvo da li.

Činjenica da su ti oblici života onamo ograđeni bolno je simbolična – izolovanost od stvarnosti, razuma, istine, naposletku i sveta – osnovna je odlika Vučićeve vizije ove zemlje otkad je zinuo javno.

Da, to jeste izložba, postavljena da straši, postavljena da laže, svakako postavljena da je vidimo. Ne uspeva nimalo da zastraši, ne uspeva nikako da slaže, ali viđena jeste, i to nije nevažno: gledajte je, koliko vam utroba dopušta. Gledajte je, da se uverite šta bi cela zemlja na koncu postala, šta On želi da postane.

To je destilovano jevanđelje po Svepomeniku. To je kako nas vidi onaj ko svoj narod mrzi koliko nas niko – a lično baš za tu mržnju optužuje svakoga ko nije njegov – nikad nije ni u svojim najcrnjim vudu-snovima kleo. Taj rezervat raščovečenosti, koji je priredio sopstevnim pristašama, onima koji ga iz kakvog god razloga podržavaju – to treba gledati da bi se znalo šta bi tek voleo da uradi svima nama ostalima.

A mi to, napokon, ne dozvoljavamo. Sloba Georgiev imao je odličnu poentu: čovek koji je odabrao da ga se plaše i ne zna za drugi kanal komunikacije još pokušava da plaši, da preti, da grmi s Olimpa koji se uveliko kruni, ne razumejući da to više ne pali. Bog i batina ne prihvata da više nije bog, pa se uzda da je bar batina.

Neskriveno se raduje da bije, najavljuje nerede sa sladostrašćem jedvačekanja. Ne znamo je li danas Peti oktobar, ali znamo: Petog oktobra nije još ni mrak pao, a oni od kojih se očekivalo da nemilice tuku – grlili su se s građanima. Takav dan možda nije danas. Ali danas je zasigurno veliki korak ka takvom danu.

Ne znamo šta će biti. Ali znamo: šta god bilo, bićemo tamo. Zajedno. Kao ljudi svesni da su ljudi, a ne roblje. Kao braća i sestre. To više nije izlizana fraza.

Da jeste, ne bismo se svako malo zaplakali već četiri meseca, od snage tog osećaja. To više nije ideja, nije želja. To je tu. U nama. To smo mi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.