Zemlja koja je postala javni ve-de

Ili smo, možda, u predvorju zore, ako je istina da je pre svanuća najmračnije; ispostavi li se da ovo nije to, da sledi još zgrušaniji mrak… bojim se dovršavanja rečenice. Ne pristajem na dovršetak. Ali znam da je rečenica uveliko načeta. Njome počinju ona užasna istorijska poglavlja o kojima se posle čita s nevericom da su zaista mogla nastati.

U danima smo koji predstavljaju direktan prenos namere da se trajno preselimo na novi nivo stvarnosti: imamo pred sobom zločin bez kazne – za ono što se u Novom Sadu dogodilo, a nije se smelo dogoditi, niko nije pritvoren; istovremeno, imamo i kaznu bez zločina: u pritvoru su oni koji su se protiv belodane nepravde pobunili. Drže ih kao taoce kupovine vremena, u najmanju ruku.

U crnjem scenariju, zaista će ih osuditi. Režimski mediji izbegavaju da spomenu: to su mahom veoma mladi ljudi. Sam taj čin njihovog držanja u ćeliji, držanje Ješića, iako smo u živom programu gledali šta je uradio (a uradio je ono jedino ljudski refleksno, jedino logično i ispravno), to u kombinaciji s antologijski zlokobnom fotografijom s groblja iznad koje piše ime instagram profila budućnostsrbijeav – sve je jezivo konkretna slika u šta se ovo pretvara. Ako smo mislili da mlin koji nas melje ima ikakvih granica, ako smo se nadali da je malo ko baš toliko govno da brani ubice i okrene glavu na drugu stranu za korku leba i koji dukat čak i kad se dovde dotera – pa, sad ćemo videti ima li među pristalicama ovog režima trunke čoveštva ili smo ozbiljno potcenili srebroljupstvo. Ili su toliko zaplašeni i ucenjeni? Da, strah jeste realan, i te kako, ali kukavičluk s debelim razlogom i dalje se zove kukavičluk. Svojim ajhmanovskim „samo sam radio/la svoj posao“ saučestvujete u konačnom prelasku sopstvene zemlje u jedan opšti v.d.

Što je dosad bilo v.d. direktora, v.d. ovoga i onoga, to nije ništa spram onoga u šta se pretvaramo. V.d. institucije, v.d. pravnici, v.d. novinari, v.d. lekari, v.d. građani i građanke, v.d. poštenje, v.d. čast, v.d. opozicija, v.d. država, v.d. istina… i na koncu: v.d. ljudi. Vršićemo dužnost čovekolikosti svojom pukom pojavnošću, tu u Potemkinovom selu. „Trajnog zaposlenja“ neće biti, jer bi to značilo vaistinu postati čovek.

Ne mogu a da ne pitam: jesu li v.d. idoli mladih kojim slučajem čuli da su mladi u zatvoru? Sportisti, dokle ide vaša apolitičnost? Jeste li svesni da bi vaša prisutnost na blokadama koje prijatelji ovih mladih ljudi organizuju momentalno promenila situaciju, samo da načas stanete tamo, makar ništa ne kazali? Influenseri s mreža, hoćete li bar na tren da obustavite beskrajno emitovanje samoobožavanja i barem obavestite svoje obožavaoce da su im vršnjaci iza rešetaka? Muzičari, glumci i glumice, koliko je svetlosnih godina daleko Mars na kojem živite dok se dešava ovo? Oni koji iz svih pobrojanih kategorija ne ćute uvek su jedni isti, i razumem da nam prag osetljivosti nije svima isti, ali aman bre. Pobogu, ljudski životi su izgubljeni. Nevini ljudi su u zatvoru.

Koliko glasna treba da bude sirena za uzbunu da bi vam zapištalo u ušima? Svi smo zbunjeni, besni, tužni, niko ne zna šta tačno treba uraditi, ali ne raditi ni ono što se svakako može i mora, ne oglasiti se, ne pisnuti… nepojmljivo je. Nedopustivo je. Ovo nije kinjenje. Ovo je moljenje. Molim vas, uradite nešto.

Ima taj jedan roman, „Oni koji su napustili Omelas“; u njemu, svi stanovnici grada iz naslova u određenom uzrastu doznaju da je cena blagostanja i opšteg procvata to što u ćeliji čami jedno žrtvovano dete. To je tako, i ko ne pristaje, ko s tom spoznajom ne može da živi, može da napusti Omelas. Ovo naše još je gore nego Omelas: kod nas nije čak ni tako, mi živimo na mestu koje vraća ritualno žrtvovanje nedužnih, ali da bi samo jedna kasta živela svoje krvavo zlatno doba. Kad se to ozvaniči, a evo na putu je da se ozvaniči, odavde će otići svako iole čovečan i sposoban da ode, a legenda o čučanju ispod jedne šljive za preostale će se obistiniti.

Tu, međutim, nije kraj priče. Ima još. Na kraju će im to drvo, ta šljiva, zbog korumpiranih vrtlara, pasti na glave po jednom naizgled običnom danu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.