Zemljotres pod Olimpom

Ali to što sve vrvi od ljudi ne znači da ljudi nisu duboko zamišljeni. Sebilj je, kao svima zgodno okupljalište, uveče krcat; ove redove kucam u telefon baš odatle, dok stojim i posmatram kako mi se prikrada neugodna misao, jedna od onih s čijim se stalnim prisustvom ne bi moglo živeti: u ovolikoj masi neko je možda sledeći. Sledeća žrtva.

Sledeći nasilnik. Sledeća sudinica koja neće učiniti ništa kad joj sledeći slučaj dođe do ruku. Svi ostali su oni koji će ostati: da budu živi, da se čude i boje, da na kraju sve to potisnu kako bi nastavili dalje.

Naravno, nema veze s činjenicom što se trenutno nalazim baš u zemlji gde se desilo trostruko ubistvo i višestruko ranjavanje: ta vrsta paranoje tačna je u kojoj god tački ove naše proklete avlije da stojiš.

Jer „to što sam paranoičan ne znači da me ne prate“, reče svojevremeno Džozef Heler (iako se kasnije pogrešno pripisalo Kurtu Kobejnu). Ako niko drugi, prati nas ta misao.

I onda je teramo od sebe kao muvu: kao što rekoh, ne može se stalno živeti s njom, zar ne? Ono što žene iz sveg glasa ovih dana pokušavaju da nam kažu jeste da neko, tik tu pored nas, sve vreme živi baš s tim i baš tako; ako nam je nezamislivo, e pa moraćemo da zamislimo. Inače se ništa neće promeniti.

Ovo se dešava na terenu koji čak ni u takvim okolnostima nije sposoban da bar načas suspenduje svoja uobičajena trvenja i usaglasi se oko dana kada će sve stati ne bi li se stavio prst na čelo.

Pokrenut je, doduše, postupak protiv sudinice koja nije dosudila zabranu prilaska. Sistem voli da se pravi da radi nakon što se pokaže da ne radi. Najagilniji je kad se dese smrti koje mu apsolutno idu na dušu. Kao da pereš razbijenu čašu umesto da pogledaš svoj odraz u krhotini.

U nekim sličnim prilikama, naslov kolumne glasio je: „Žrtva je žrtva samo kad je mrtva“ – moj iz nekog razloga redovni čitalac Krlo preneo je samo to i dodao svoju zapitanost da li smo mi iz Danasa normalni.

Moje puno razumevanje njegovog posla trulosistemskog leukocita ipak ne dobacuje tako daleko da razumem podlačko izvrtanje jasne poente na ovako važnu temu, pa ću uzeti da on ipak ne razume i probati da nacrtam, ne zato što mislim da je njega i njegove drugare moguće istinski nasekirati gore na Olimpu događajima iz prizemlja – nego zato što je, ponavljam, važno.

Važno je zato što u ovom momentu Jelena Riznić iz Ženske solidarnosti javno objašnjava da jedna žena – jedna od mnogih kojih je mnogo odjednom, a ipak nema ko da čuje – dokazuje da nije sama sebi slomila tri rebra. Olimp po istim tim danima bunovno ponavlja kako sistem nije zakazao.

Što je provocirajuće iritantno sve dok se ne zapitamo misle li ozbiljno. Nije li posredi vrhunska ironija u kojoj sistem zapravo poručuje da sve ide onako kako je zamislio, te u tom smislu radi besprekorno.

Cela eks-Ju je otprilike Eldorado za hulje: njima se otvoreno poručuje da će možda nešto i biti kažnjeni ako baš preteraju, ali da ih sigurno niko neće sprečiti da ostvare svoj naum.

Sistem za to vreme ima druga posla: da naveliko laže, krade i telehipnotiše (pri čemu ovo treće da kamuflira prva dva). To će reći (obratite pažnju, sva grlata krladi, sad sledi nacrtavanje): priznaćemo žrtvi da je žrtva samo ako bude ubijena, sve dok je živa mi se pravimo mrtvi, potom zamenimo uloge – izuzetno živo reagujemo kad je kasno, peremo ruke pa tobož čistim rukama peremo obraze, i to mu dođe to, do sledeće prilike kad sledi isti igrokaz.

Pesnikinja Selma Asotić kaže da kod nas život žene vredi manje nego auto: muškarac nikad ne bi razlupao svoja kola. Duboko razumem njeno mišljenje, ali držim da stvari zapravo stoje još gore: za stanare ovdašnjih olimpa, životi ama baš svih nas ne vrede ama baš ništa.

Tamo gore nema konkretne mizoginije, mizandrije ni mizantropije, ima samo jednog kolosalnog „pa šta?“ i uriniranja na glave; tamo gde ga malo začine dušebrižništvom – bude još ogavnije jasno.

Stojim, posmatram i dosećam se antologijskog primera cinizma ove vrste: onog intervjua sa silovateljem, vrhunskog dobročinstva koje je čovečanstvu podario uvaženi gospodin Govnojednokakosmeš. Sve drugo na stranu, jedna od naopakosti tog podviga jeste i ta što je širim masama dat prototip: evo, gledajte, ovako ti ljudi izgledaju.

Ne. Izgledaju kako god hoćeš. Normalnije nego mi iz Danasa. Tu su. Među nama. Neprimetni za sve, osim za svoje žrtve. Ono što možemo i moramo jeste da se ne pravimo gluvi i slepi kad ih žrtve prijave. Dok još mogu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.