Zijanje u nebo

U redu, da je neko kao mali dobio Vinšlusovog „Pinokija“, od roditelja nesvesnih da u detinje ruke stavljaju potpunu dekonstrukciju one Diznijeve verzije (i svake bajkovitosti kao takve) – taj bi verovatno imao ozbiljnije posledice.

Ovo pak sa cvrčkom nije takva rasprskavajuća bomba; ograničava se na proizvodnju samo jednog konkretnog kratera u kapiranju stvari.

Drugar mi pre koji dan prepričava neki komentar s neta; pojavio se negde na društvenim mrežama, ispod saopštenja koje je podelilo mnogo bendova, onog o ujdurmi s Beer Fest-om.

Ukratko: nisu nam u celosti isplaćeni honorari za prošlogodišnji nastup, pa smo se napokon pobunili javno i udruženo (za šta smo se neki od nas zalagali mnogo meseci ranije, no hajd sad, bolje ikad).

I dobro, oglase se novonadležni, kažu ispeglaće, izvine se bendovima; gorak ukus i dalje je tu, ali dobra volja da se problem reši svakako je za pohvalu.

Avaj, drug mi, dakle, u rubrici „zabavno ali i ne“ prenosi kako je neko našao za shodno da u komentarima rekne da ne razume čemu dževa: pa valjda sviramo iz ljubavi, a ne za pare.

Takav sud nije naročito usamljen u ovim krajevima, i ume da iskrsne na razne načine udaljene od pameti.

Onomad kad je korona uveliko harala, narodnjaci su u jednom trenutku obavestili javnost da im nije lako što su okolnostima sprečeni da rade; op, skočiše meštani interneta: šta sad ovi kukaju, zar im malo para od onolikih tezgi, to zaradilo za tri života, ne bi im manjkalo ni da su Super Mario.

I to verovatno nije naročito netačno.

Nevolja je samo što taj ko to tako shvata misli na, štajaznam, Cecu – a ne razmišlja o njenom basisti ili toncu.

Sigurno ne o momku što razmotava i namotava kablove, o kombisti i onima što montiraju bine.

No dobro, bili su to grozni dani i ljude je provociralo što se žali neko ko im ne deluje najugroženije, ne možeš očekivati da se u tim prilikama udubljuju u arhitekturu šoubiznisa.

Ali postoji ono nešto što nije estrada i što se, u nedostatku neke srećnije reči, ugrubo i đuture naziva alternativnom scenom.

Tu ima svega, od umetnosti do onoga što bi se teško tako zvalo, ali cela lepeza ima nešto zajedničko: tu, naime, ima svega – osim para.

Program za osetno malobrojniju publiku od velenarodne, budžetno neuporedivo skromniji koncerti, retki slučajevi izleta u masovniju hitičnost, stalna bitka za autorska prava… da ne davim, svako si ima svoju muku a suštinu ionako slutite: neko uzme da ti prdi i na to nešto novca argumentom ideala da ti pare sleduju samo ako radiš posao koji mrziš ili bar preziruckaš.

Tad je zasluženo.

Ako pak iz sve snage radiš ono što voliš, a šta bi ti hteo, još i da ti neko plati?

Suština problema zapravo počiva na uvreženom mišljenu da kreativni rad i nije rad.

Nego zajebancija.

Muze šapuću, ti si im samo daktilograf, šta ti pa teško?

Šta, kao, nekakav roman, album, predstava, film iziskuju puno radno vreme?

Ili puno radno vreme plus otprilike svaki budni sat?

Vazda se priča da su umetnici nadmeni.

Ali u životu sam mnogo ređe čuo da umetnik nipodaštava fizičkog radnika nego obrnuto.

Obrnuto je skoro redovno.

Dosećam se: prilikom posete Beogradu, jedna inostrana književna delegacija zahvalila se domaćim piscima što su našli vremena da organizuju taj skup; greh je, rekoše, odvojiti autora od radnog stola za kojim stvara.

A nama to ko dobar dan, ovde gotovo svi rade još pet stvari pored autorstva da bi se skrpili.

Od mužnje muza se ovde zaista ne živi.

Ali to ne znači da je autorski rad besplatan. Svakome ko to misli a ima više od osam godina, (mentalno ili bar kalendarski) želim da se iskičmi od posla, a da ga neko zakine za platu.

I tako stižemo do basne s početka: to se tamo instaliralo, još u detinjstvu.

Kad dođe zima i cvrčak zakuca na vrata, mravi su u fazonu pa što nisi radio?

Ali jesam, veli Cvrčo, svirao sam sve vreme.

I tu se stvar grana na dve verzije: ima ona gde mu uvaženi radnici zalupe vrata i ostave ga da crkne, a ima i ona gde mu se smilostive, puste ga da uđe – al’ da svira, dakle da radi, dok oni zasluženo terevenče.

Hepiend, ali ne zaboravite, deco: pouka je da su mravi meka srca, a ne da ovaj nije lezilebović.

Pevaj, lenji, pevaj kad baš voliš.

„I cvrčak pjeva. Pjeva, uprkos vama i zimama, postojano i žarko kao što sunce sja, pa budite mirni, gospodine Mrave, on će i plesati. A ovdje ovi vaši filistri vuku svoju krepanu muhu i misle da je to vrlo važno što oni rade, da im se svatko mora ukloniti s puta, jer oni RADE, oni, kamen do kamena i zrno do zrna, ne zijaju u nebo kao ti.“ (Ranko Marinković)