Zovite me kad bude Dan D

Po kupeima i kafanama, u čekaonicama i na stajalištima, već godinama u pola glasa šušori opšta spremnost na Peti oktobar 2 – i isto tako masovna bezvoljnost za onu sitnu kalendarsku boraniju koja tome prethodi: nećemo se valjda za*ebavati na male golove, pih, to je za pešadiju i zgubidane.

Raja nikako da veleustane, čeka da se krasnopisom od zvezda na nebu ispiše „evo sad je taj trenutak, te vas kosmos naljubaznije moli da se priključite, OVO je znak koji ste čekali“.

Znakčina, jer značići su za sitne duše i gatare. Znamenje je čudna stvar; ovih dana izvesni „Poručnik Den“ podsetio me na najbolju, zabrinjavajuće crnohumornu priču koju sam o znamenologiji čuo.

Čovek sa spomenutim nadimkom, onamo u Tampi, odbija da se evakuiše pred dolazećim uraganom. Nuđeno mu više puta, on ni da čuje. Veli da mu je Bog rekao da ostane na svom čamcu.

Dakle, da radi potpuno vanpametno i da se nada najboljem, kô da je Srbin. Vitalan i viralan, Den neodoljivo podseća na glavnog junaka pričice o isto tako strahotnoj elementarnoj nepogodi, ili još strašnijoj, bližoj biblijskom potopu. Taj protagonista je, pred navirućom poplavom, prešao iz prizemlja na prvi sprat.

Kad je voda stigla do terase, dođoše neki dobri ljudi na čamcu, kažu ajd’ s nama, čoveče; ne, reče on, Gospod mi je kazao da ostanem kod kuće i da će me spasti. Nagovarali ga još, ma kakvi, ništa. LJudi odoše.

A mi smo prošle nedelje gledali režimsku reklamu za pravljenje dece, u kojoj se otvoreno kaže da deca vole bate i seke, a odrasli brojeve, čitaj pare.

Vremena se menjaju, pa tako i zulumćari: ovi savremeni su u fazonu „sina/ćerku majci u naručje stavio je zulumćar“ – tako što je roditelje podmitio.

Onaj tata iz spota toliko je na ivici suza da samo što se ne premetne u emotikon s parama u očima, mama moli ćerku da mu ne kaže koliko se dobija za četvrto dete, jer lepo vidi da je ovaj na ivici osnivanja privatnog gazdinstva za proizvodnju čeljadi.

Piplmetar vlasti pokazuje da su gramatički uspeli: proizveli su prezent simpl, uprostačenu sadašnjost, do mere da je moguće ovako se obraćati narodu.

U državi koja to nije, podgovorićemo vas na roditeljstvo jednokratnim mitom danas umesto gradnjom normalnog sutra, zato što ste na prodaju. Nije li to znak? Kakvi. Jedva značić.

Voda se penje, čovek beži na drugi sprat. Priđe drugi čamac. Uskači, spasavaj se, viču ljudi, poginućeš; nikako, nikako, pouzdano vrti glavom čovek, ja ostajem, mene će Gospod spasti. Pred belodanim usudom, ovi brže odustaju od ubeđivanja i odlaze.

A mi gledamo kako gradonačetnik, pardon, gradonačelnik prestonice, rešava probleme: onaj s gradskim prevozom saniraćemo prefarbavanjem autobusa iz crvene u plavu.

Iz centrale mu je očigledno rečeno: vidi, treba nam nešto što neodoljivo nervira, trebaju nam monumentalno glupe digresije, gluplje od najglupljih, baš ono drsko besmislene, znači samo budi ti.

Uzmi isto reši potrošačku korpu: u radnjama je najčešće crvena, oboji je u plavo. Predloži da se minimalne plate i penzije isplaćuju u plavim hiljadarkama. Ko god na tvoj red crveni od stida, prebij ga da poplavi, si Gangula il’ nisi?

Ma idi i korak dalje: sve na šta se građani žale ti prvo namalaj komunjarsko-crvenom, pa onda spasonosno prekoloriši u nemanjićko-plavu i rešena stvar.

Nije li to znak? Aaa, ne.

Bujica stiže do trećeg sprata, čuje se megafon iz helikoptera: spustićemo ti uže, brate mili, penji se, jesi lud? Neću, kaže čovek. Ajte vi svojim putem, mene će Gospod spasti.

A mi gledamo najveći štrajk/protest prosvetara do sada. Okupljeni su dostojanstveni, iako dovedeni do očaja.

Puni smo kô brod, ubeđuje nas uprava Titanika, ali školstvo nije baš neki prioritet.

Predsednik pripoveda anegdotice o ručavanjima s maharadžama i šeicima, to su ona okupljanja oko švedskog stola zvanog Srbija gde je svima redom, taj šarmant rekao da uzmu šta god oće, će se dogovorimo bre; sirotinja sluša i divi se pregovaračkoj veštini, gle gle ladno ih ubedi da uzmu šta god ‘oće.

U skupštini se raspravlja o kolosalnom podvigu od te sorte, onom litijumskom. LJudi iz Nedeljica poručuju da će svoju zemlju braniti životom, ako dotle dođe.

Nije li to znak? Ma jok. Kakvi, nije još Dan D. Čekamo znakčinu.

Avaj, znamenologija ne dolazi s uputstvom za upotrebu.

Na krovu, navrh dimnjaka, s vodom do nosa, čovek plačno gleda u nebo.

„Zašto, Bože? Zašto si me napustio, zašto si me ostavio da umrem?“ Tajac. Grmljavina.

Potom se kroz oblak začuje glas.

„Kako to misliš? Pa poslao sam ti dva čamca i helikopter.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.