Žrtve istokratije

Ukratko, to je kad nekom zemljom vladaju ljudi toliko moralno besprizorni da svaki njihov postupak provocira pitanje: „Dobro, kaki s’ to čovek?“

Takve vladavine traju dok god traje to pitanje, jer ono dolazi iz čuđenja i neverice; kad se raja jednom nauveri da se kod nečoveštva nimalo ne vredi raspitivati o čovečnosti, onda se masovno digne i sobali svoje šikanere – ili pak trajno pristane i prestane da se čudi i pita.

U slučaju pod b, društveno uređenje iz kakistokratije pređe u kombinaciju svinjca i zverinjaka, te proglasi da je – u trećoj deceniji 21. veka – ljudskom dostojanstvu dovoljno da radi u kineskoj fabrici i ima asfaltiran puteljak do kuće, sve pevajući „malo mi za sriću triba“.

To bi bila malko slobodnija definicija pojma. Ona zvanična, ovih dana toliko citirana po mrežama, nije naročito milosrdnija: kakistokratija je, vele rečnici i naša stvarnost, vladavina najgorih, najmanje kvalifikovanih i najbeskrupuloznijih. Zašto bi bilo koja zajednica otkad je sveta pristala na nešto tako belodano samouništiteljsko?

Kad bi anketirao ljude, niko ne bi rekao da to hoće. Mislim, niko osim najgorih, najmanje kvalifikovanih i najbeskrupuloznijih.

Da bi stvar uspela, da bi uopšte počela, narodu se to isprva drugačije predstavilo. Maskiralo se, metlo naočare. Objavilo rat kriminalu i korupciji, apsilo Miškovića, naobećavalo se, a iza leđa kamarilo hulje pod skut i postalo im sigurna kuća.

I kako se napredovalo ka kakistokratiji, instalirala se anestezija: istokratija. „Svi su isti, pusti bre, gledaj svoja posla.“

I eno, polovina stanovništva potpuno je ubeđena u taj instalat i iz godine u godinu, uprkos progresu grozote, odbija da glasa na bilo kojim izborima.

U Njujorku smo, pomoću titlovanja od strane našeg režima, naučili kako se glasovi broje: uzdržani se, pošto eto nisu za, sabiraju s onima koji su protiv.

Naša java, međutim, zasniva se na potpuno suprotnom: uzdržani se, pošto eto nisu protiv, sabiraju s onima koji su za.

Paradoksalno, ono prvo je spin, ali ovo drugo nije.

Polovina naših građana i građanki nit ljubi ovu vlast (inače bi glasala za nju), nit je ucenjena (inače bi glasala za nju), nit je tako kvarna da se bez moranja a zarad lične koristi člani u sektu (inače bi glasala za nju) – ali istovremeno prstom neće da mrdne da tu vlast svrgne.

To su ljudi čija je volja slobodna.

To je svaka druga osoba koja prođe pored vas na ulici. Šta im je? Zašto ne reaguju? Kako ne vide moć svoje brojnosti?

Od osobe do osobe, tu stvari stoje ovako: ili im ovaj užas još nije dovoljno užasan, ili im je odavno užasan preko svake mere.

Oni su, dakle, ili nezainteresovani, samoisključeni iz događaja – ili potpuno ubijeni u pojam i apatični. Ili nesvesni, ili presvesni.

Deluje da ne može biti različitije, ali nešto ih čvrsto spaja: upravo istokratija, ubeđenost da su svi isti i da zbog toga ne vredi išta preduzeti.

Za to vreme, čevrtina orna da nešto promeni zbunjuje sama sebe godinama, ne uspevajući da se istinski konsoliduje.

Četvrtina koja vlada nije pak zbunjena uopšte, ona između redova jasno poručuje: „Drugari, nećemo mi otići milom, a vi ste pristojni pitomi ljudi, eh, pa nećete valjda ono drugo?

Ne, ozbiljno, mi ćemo da teramo sve dalje i dalje, preko svake granice, mi vam lepo kažemo, neće to prestati milom, može samo ono drugo, može samo ono što ne može jer dee too, pa niste vi takvi, niste vi mi, vi ste taoci svojih vrlina, nećete valjda da se bijemo po ulicama.

E pa dabome, i zato ćemo mi da bijemo vas, polako polakce, ovde udarimo Vuka Cvijića, onde novinaru spalimo kuću, jurimo Peđu Voštinića da ga udarimo kolima, sve ćemo bre, svi ćete doći na red, samo lagano.“

Međutim, minuli izbori pokazuju da ova režimska računica nije baš tako tačna: videli smo, bogme, snimke s jurenjima u suprotnom pravcu.

I videli smo Niš, gde se otvoreno šibicariše uprkos rezultatu.

Režim tera mak na konac do kraja jer zaista, zaista misli da će narod dozvoliti ama baš sve. Dok priča na sva usta kako smo neustrašiv narod, slobodarski narod, Veliki Meštar u stvari misli da smo gomila beskičmenih kukavica; ako se čuveno antisrpstvo meri time koliko ružno misliš o svom narodu, On je prvak discipline.

Svako ko o svom narodu ne misli tako – strepi.

Vidi da sedimo na buretu baruta.

Ništa nije izvesno.

Osim onoga s početka teksta: kakistokratija ima samo dva moguća ishoda.

Koji ćemo?

Saznaćemo, hteli – ne hteli.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.