A Bratunac?

Samo četiri tela su pronađena do danas.

Ovaj jezivi jubilej obeležio sam tako što sam na svojoj Fejsbuk stranici podelio plakat „ŠTRPCI 1993“, sa imenima dela otetih.

Umesto reči, otkucao sam tri tačke – simbol toga što ovaj zločin nije do kraja rasvetljen.

Od njih dvadesetorice, dvojica počinilaca su osuđena na petnaest i pet godina zatvora, a petorici se i dalje sudi.

Imajući u vidu da se među 1300 lajkova, koliko ima ova objava, nalaze samo dva (odmah blokirana) „smejavca“, te „viralnost“ pomena (domet 42 hiljade i 64 deljenja), zaključio sam da se na mom Fejsu okupljaju uglavnom normalni i dobri ljudi. Ima, međutim, i drugih.

Posle prvih dvadesetak (od 121) komentara, počelo je: „Šta ćemo sa srpskim žrtvama?“; „A zločin u Bratuncu, to ništa?“; „Bratunac nisi pominjao, pizdo izdajnička“ i sve tako, u tom stilu.

Jedan je bio kulturan, pa je napisao da je zločin stravičan, da je on iz kraja gde je počinjen, te se nada da ću isto tako obeležiti i godišnjicu stradanja u Bratuncu.

Komentatore iz prethodnog pasusa sam blokirao, a njega sam ostavio kao mamac, pa sam blokirao skoro svakoga koji je lajkovao njegov komentar. Njih četrdeset troje.

Troje sam poštedeo. Na koncu, odgovorio sam mu: „Narodi treba da ukazuju na svoje zlikovce, a ne na svoje žrtve“, što je on lajkovao.

Evo, sad ću javno da osudim zločin monstruma koji su pobili nedužno srpsko stanovništvo u Bratuncu. Ta rečenica ne daje željeni efekat, kad dolazi od Srbina.

Ona bi, s druge strane, bila izuzetno dragocena ako dolazi od Bošnjaka, ili neka, njoj slična rečenica, ako dođe od Hrvata, koji osuđuje ratne zločine hrvatskih oružanih snaga.

Da li su Srbi što, ispod pomena otetima u Štrpcima, podsećaju na Srbe pobijene u Bratuncu i drugim mestima, glupi ili pokvareni? Ili oba?

Kako je moguće da im nije jasno da je vrhunski čin patriotizma neprekidno ukazivati na zlo koje potiče iz tvog naroda i na zločine koji su počinjeni u ime tvog naroda.

Koliki moron treba da budeš da ne shvataš da uporno srpsko insistiranje na srpskim žrtvama vodi u nastavak nikad završenih konflikata.

Nije moguće biti toliko tupav. Na svesnom ili podsvesnom nivou, oni prihvataju podmukli narativ iz osamdesetih o „srpskoj žrtvi“, kao izgovor ili opravdanje za sve prošle, sadašnje i buduće zločine.

Pre mesec dana, nepoznati počinioci skinuli su spomen-ploču Tomi Buzovu, sa zgrade na Novom Beogradu u kojoj je živeo. Zlo je i dalje tu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.