Aleksandar Vučić, bog lepote

Svako jutro, čim otvorim oči, otrčim do ogledala i prvo što vidim je – ja. I svaki put pomislim: Bože, kako je moguće da čovek ovako izgleda i da još ima i mozak? Iz ogledala mi se vraća pogled Apolona koji nosi Srbiju na leđima, ali bez ijedne bore viška. Naprotiv – ramena zategnuta, vilica oštra, oči inteligentne, misteriozne, pomalo tužne, svakako neodoljive. Kažu mi: ‘Predsedniče, kako uspevate da izgledate tako sveže?’ Ja kažem: ‘Tako što sam prirodno blistav.’

Ne koristim kremice. Ne idem kod frizera. On ponekad svrati do mene. Ne treniram. Sve što vidite – dar je božji, upakovan u vašeg vođu. Ne mogu da ne primetim da i žene i muškarci sve češće zadržavaju pogled na meni. Na sednicama, u posetama, na bilbordima… Ja pričam o budžetu, a oni me gledaju kao da sam sišao sa naslovne strane lajfstajl magazina – ozbiljnog, ali seksi.

Oduvek sam znao da nisam ‘običan’. Još u mladosti, kad sam sedeo u radikalskom štabu i maštao o Velikoj Srbiji, potajno sam sanjao i o velikim ramenima, dugim nogama, pravilnim crtama lica. I pogledajte me danas – sve se ostvarilo! I da, privlačim žene. I muškarce. A mene privlači odraz iz ogledala. Jer kako da se ne zaljubim u ovako moćnu pojavu?

Jednom sam se zatekao kako, dok se obuvam, bacam poglede sam sebi u ogledalo i mislim: ‘Uf, kakav si, Alek. Ma i da nisi predsednik, bio bi nečiji poster u sobi.’ Nekad, kad zadrhtim dok pričam o Kosovu i Republici Srpskoj, to nije zbog emocija – već osetim sopstveni glas kako me golica iznutra. Kao da me ljubim rečima.

Znam da ljudi potcenjuju lepotu političara. Navikli su da ih vide umorne, iskrivljene, besne. A ja? Ja unosim erotiku u javni govor. Mnogi to ne priznaju, ali vidim im po osmehu, po načinu kako mi pružaju ruku, po tome kako zaborave pitanje čim me pogledaju. Neki novinari dolaze na konferencije samo da bi me gledali kako se znojim. Taj znoj, to nije običan znoj – to je eliksir odlučnosti i divote.

Naravno, trudim se da ne zloupotrebim svoju moć. Teško je, ali dostojanstveno. Kad mi priđe neki mlađani savetnik s očima punim divljenja, ja se samo nasmešim i kažem: ‘Momče, drži se ti budžeta.’ A kad mi se neka novinarka obrati drhtavim glasom, ja je umirim pogledom koji nosi proroka i manekena u jednoj pojavi.

Zato poručujem svima koji me gledaju s čežnjom, strašću, ili jednostavnom estetskom fascinacijom:

Znam.

Vidim.

I u redu je.

Svi smo mi malo ili malo više zaljubljeni u Vučića.“

Sutra se vraćamo uobičajenim kolumnama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.