Ali čekajte, imam određene argumente

Ništa osim činjenice da će iduće godine biti predsedničkih izbora nije izvesno, pa čak ni to da li će se na njima kandidovati Aleksandar Vučić.

Neki tvrde da se neće kandidovati za drugi mandat, pod pritiskom američkih sankcija i pratećih dokaza o povezanosti državnog i mafijaškog vrha.

Drugi smatraju da se Vučić neće kandidovati za predsednika, da bi ponovo postao premijer, a ostao „padron“, kako su to radili Vladimir Putin i Milo Đukanović.

Vučić, međutim, nije Putin, jer nema mašinu u kojoj psi dišu pod vodom, a Đukanović nije jer niti je priznao Kosovo*, niti je Srbiju uveo u NATO, niti je Rusiji uveo snakcije, a državu je pretvorio u kinesku koloniju.

Uostalom „primjera – predsednika“ se igraš kad ti istekne drugi predsednički mandat. AV će dakle (valjda) trčati predsedničku trku. A nama treba protivkandidat.

Vladika Grigorije je idealan!

Ali, Grigorije neće, tako mi svi kažu.

Nisam doduše i njega čuo da to kaže, ali dobro, ajde, neće.

Onda profesor Zec!

Neće, jebiga, ni on.

Vladeta Janković.

U, jebote!

Njemu bih dao sve funkcije u zemlji!

Ali, ni Janković ne želi da bude predsednik. Goran Marković? Neće. Ima i onaj, znate vi koji, ali neću ja prvi javno da se izlećem s njegovim imenom. Uostalom, možda ni on neće.

A sad, samokandidovani.

Boško Obradović?

Ma, daj.

Onaj iz DSS?

Ne zajebavajte me.

Kad se Srđan Škoro u jutarnjem programu kandidovao za predsednika, to me opredelilo za Borisa Tadića.

I on je sam sebe kandidovao, možda čak i prvi.

Nema stranku.

To jest ima, ali nema ih ni za dva taksija.

Lep i dalje.

Dvaput bio predsednik, zna znanje.

Kad sam se nervirao što se jače ne aktivira protiv štetočinske vlasti Vojislava Koštunice, rekao mi je: „Ali ja sam predsednik, lep sam i igram basket. To su mi ovlašćenja.“

Dobro, nije mi to rekao, ali se tako ponašao.

Imao je tada veliki hendikep koji se zvao Demokratska stranka.

Da nije bilo žute hobotnice i njenih alavih pipaka, Tadić ne bi morao da predsednikuje i njima, već samo građanima Srbije.

Od 2012. radi se predano na tome da bivši predsednik bude omražen, jer je „stvorio Vučića“. Nije Tadić stvorio Vučića. Strane službe su ga stvorile.

Mržnja je toliko jaka da me je Neša Kulačin umalo oterao „u tri lepe šargarepe“ kad sam mu rekao da je BoTa dobar kandidat. Međutim, posle nekoliko argumenata ponovo ga je zavoleo.

Tako će biti i sa vama.

Ovih dana Borisa Tadića u Americi primaju sa uvažavanjem i slušaju strašne priče o vlasti Aleksandra Vučića.

Regionalni lideri kukaju, jebote, gde su vremena kada je simbol Srbije bio Boris, a ne ova nakarada.

Pritom, Tadić pokazuje neverovatnu otpornost na svaku vrstu kritike i pljuvanja, što znači da je on u svojoj glavi i dalje predsednik. Još samo svi da ga podržimo.

I tu se ova mala bajka završava.