Foto: Miroslav DragojevićBilo je to pre tačno trideset godina. Sam kraj druge godine u Pravno birotehničkoj. Sedeo sam s Anom iz Padinjaka na klupici u školskom dvorištu. Ćutali smo i žmirkali zbog popodnevnog sunca koje nam je upadalo pravo u oči iz prozorskog okna učionice broj dvadeset tri.
Bio sam zaljubljen u nju, ali me je tako duboko nabila u „drugarsku zonu“, izraz koji će nastati dve decenije kasnije, da nisam znao šta da pričam s njom. Samo sam sedeo tu i njušio parfem, kojim se ispolivala, a koji ću nepogrešivo prepoznati kad god ga budem osetio u budućnosti, što se, doduše nikada nije desilo.
Zvonilo je za veliki odmor i učenici koji nisu bežali sa časova počeli su da gamižu napolje. Neko je otvorio onaj prozor i sunca je nestalo. Sve se smrklo i školsko dvorište je posivelo.
„Koliko je odvratno ovo školsko dvorište i svi koji u njega trenutno ulaze“, primetila je Ana, što me je začudilo, jer bila je hipik i njoj je uvek sve bilo lepo i svi su bili lepi.
„Biće još odvratnije“, promrmljao sam.
„Šta?“, pitala je, okrenuvši se ka meni, što sam iskoristio da se malo nagledam njenih smeđih očiju.
„Sve. I školsko dvorište i ljudi i deca. Ni ova škola se neće više ovako zvati, ni ovaj grad više neće biti ovaj grad, iako će se zvati Beograd. Biće to jedna ogromna nakazna naseobina gremlina, toliko odvratna, da ćemo se ovog trenutka sećati i krišom plakati koliko je bio lep i koliko je bilo lepo i koliko su svi oko nas, u stvari, lepi .“
„Šta bulazniš, Bobane“, nadrkala se, jer sam joj preoteo mračenje i pretvorio ga u proročki spektakl za dvoje. „Kakav drugi grad, a isti grad? Kad će to biti tako odvratno? Jebote, ratuje se, mali Bosanci donose automatske puške u školu. Kud ćeš gore.“
„Biće sve gore i gore. I gore i gore i gore i gore. Ne deset, ne dvadeset, nego najmanje trideset godina od sad.“
„Jesi li opet pio lozu i apaurine?“
„Jesam, ali to nema nikakve veze s ovim. Sledi jebeni užas od života, radovaćeš se kad ćerku budeš slala u inostranstvo.“
„Kakvu ćerku, šta sereš, pravljenje dece ne dolazi u obzir, to je za primitivnu stoku.“
„U Padinjaku će biti toliko ogavno da ćete poslednji u Beogradu dobiti bankomat, mada ti tada tamo nećeš živeti.“
„Kakav bankomat, šta ti je to? Prekini da izmišljaš glupe reči!“
„To je mašina koja izbacuje pare kad u nju tutneš plastičnu karticu. Tipa, biće ih dve hiljade u Beogradu, a u Padinjaku će biti otvoren tek 2022, da se ne drkate do Borče po pare. Ha ha ha. I to će svečano da ga otvore, još da možeš da vidiš tipa koji će ga otvoriti, ha ha ha, joj….“
„Sigurno ne može gore od Sarmića (direktor škole).“
„O, može, može.“
Jutros, kad je objavljena kolumna, Ana mi je pustila poruku na instagramu.
„Jebote, sve si bio u pravu.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
