Anon, uključi ton 1Foto: Radenko Topalović

U poslednje vreme najefikasniji servisi za vesti o propadanju Beograda dolaze sa društvenih mreža, tačnije sa naloga kojima korisnici šalju fotografski, video i ispovedni materijal.

Tamo se može lepo videti gde, šta i kako propada, koliko je ljudi na protestima, gde se drvo srušilo na kola, u kom busu manijak pokazuje pišu, koliko se godina u kom domu zdravlja čeka na pregled i koliko je metara visoka trava u dečijim parkićima.

Na jednu paravest ubrzo stiže odgovor, ređe od javnog preduzeća koje je ispraznilo snimljene kontejnere, a češće od drugih korisnika koji daju neophodne informacije.

Tako, na primer, od snimka na kome čovek naizgled pomaže psu da pređe auto-put nastane informacija da je dotični zaražen hepatitisom, redovno psa vodi sa sobom, a slučajne prolaznike ujeda (gospodin, a ne pas).

U nedostatku brzih i aktuelnih vesti, ovakvi nalozi predstavljaju osveženje. Kada udari nevreme, ljudi slikaju i snimaju i, umesto šture vesti na nekoj od televizija, možete se nagledati desetina snimaka urbanog haosa.

Ovaj način širenja vesti nije revolucionaran. Ko se seća bombardovanja, seća se i čuvenog sajta beograd.com, na kom su korisnici javljali gde je udarilo, gde je odletelo, gde se srušilo, a gde roka PVO.

Tada je to, u medijskom mraku u kom smo se davili za vreme rata, zaista bilo revolucionarno. Dvadeset četiri godine kasnije, građani uz pomoć vlasti „bombarduju“ sami sebe, a sve biva uslikano.

„Doušnici“, kako to običaj nalaže, uglavnom prijavljuju anonimno, stoga je najčešća rečenica koju možete ovde pročitati „anon ako kačiš“.

Neki od ovih pseudoinformativnih servisa povezani su sa određenim medijima, stoga postoji bojazan da u određenim situacijama dolazi do filtriranja informacija koje pristižu, zato bi bilo super kada bi ovakvih naloga bilo još više, kako bi protok informacija bio neometan.

A sad saundtrek. Snimci beogradske strave i užasa često idu uz ton. Taj ton je jeziv poput samog snimka i, pre nego što sam dvaput razmislio, bio sam u fazonu, čoveče, kakav savršen spoj slike i zvuka.

Beograđani se posle oluje dave u govnima, a muzičku pratnju predstavlja autotjunovano narodnjačko govno.

Gore gume u Mirijevu, a saundtrek je autotjunovani narodnjački demon.

Sudarila se tri automobila kod Lipovičke šume, šoferi se lemaju, a muzika koja prati tu jezivu džibersku sliku, adekvatno je jeziva i džiberska. A onda sam skontao – to je muzika koju, u kolima iz kojih snimaju, slušaju doušnici!

I to nisu pronašli najgoru moguću muziku koja bi pratila najgore moguće scene – oni taj užas slušaju sami od sebe!

Nikada nijednu električnu gitaru, pa makar i u formi narodnjačkog aranžmana, nisam čuo na tim snimcima, što znači da oni predstavljaju prozor iz pakla u pakao, a utisak je da ono što se dešava snimljenima očas posla može da se desi i snimateljima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari