Aplauz za revanšizam

Mržnja ka Jeremiću dolazi iz tri pravca: od liberalske elite, za koju je Jeremić ekstremni desničar, od režima, za koje je Jeremić član međunarodne lopovske družine, ali i od desničara, kojima je upravo Jeremić kriv za nezavisnost Kosova*, pošto je, na inicijativu Srbije, Međunarodni sud pravde doneo savetodavno mišljenje po kom kosovska* deklaracija o nezavisnosti nije prekršila opšte međunarodno pravo. Uporedite ovo „mišljanje“ sa štetom koju je Srbiji doneo Vučićev i Dačićev Briselski sporazum.

Dok je predsedavao Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, Vuk Jeremić je, u sedištu UN, povodom proslave julijanske Nove godine, organizovao izvođenje pesme „Marš na Drinu“. Ovaj muzički izbor protumačen je kao slavljenje srebreničkog genocida. Nije trebalo ovo ni da navodim koliko je retardirano.

Kad sam u leto, 2017, javno podržao osnivanje Narodne stranke, prva reakcija bila je pljuvačina po meni na naslovnoj strani „Informera“. Podržao sam ja i nastanak SSP i stvaranje Saveza za Srbiju i Zelenovića na izborima u Šapcu, ali sam samo zbog podrše Jeremiću bio medijski razapet.

Jeremić je diplomirao na Kembridžu, doškolovao se na Harvardu, a osnovao je i svetski ugledni CIRSD. Srbija ne voli dobre đake. Jeremić je, ipak, bio vredan politički mrav, pa je stvorio čak 120 lokalnih odbora. Zameraju mu čistunci da je tu i tamo, u brzini, primao likove koje ne bi primili ni na spavanje u svinjcu, ali infrastruktura je temelj stranke, a srpski politički HR nije na nivou Danske.

Jeremić je sopstveni, a i stranački ugled podigao okruživši se ozbiljnim facama. Nenad Kulačin i ja smo shvatili da u DLZ od političara možemo da zovemo uglavnom narodnjake, toliko je jaka Jeremićeva ekipa, a i ono što ta ekipa radi. Gosti su nam bili Siniša Kovačević, Sanda Rašković Ivić, Vlada Gajić, Miki Aleksić i naravno sam Jeremić.

Svi pomenuti juče su na skupštini postali potpredsednici Narodne stranke. Nenad i ja krasili smo prvi red u „Domu sindikata“. Govorili su samo Vuk Jeremić i Siniša Kovačević. Hajlajt Vukovog govora: treći april uveče – „noć kada ćemo morati da izađemo na ulice, da branimo izbornu pobedu, a onda nema kući“. I revanšizam. Da uprostim, to neće biti revanšizam prema onima koji su pod pretnjama uterivani u autobuse sa sendvičima, već onima koji su ih u autobuse uterivali.

Vuk zna da ću na prvim izborima posle Vučićevog pada verovatno opet biti „beli listić“. Bez obzira na to, on je privatno pravi drug, spreman da pomogne, ne očekujući ništa zauzvrat i, za razliku od drugih političara, otkriva mnogo više nego što bi smeo, računajući na moje poverenje. Iako sam dobar sa celom demokratskom opozicijom, zbog ovoga sam sa Vukom, ipak, malo bolji nego sa drugima.