Autocenzura i(li) smor

Ne ovde, u „Ubitačnom“, ovde su moje priče čamac za spasavanje autora od bezidejnosti. Ideja za priču uvek ima, barem za dve nedeljno, ali, kao što rekoh, ove dve, kao i svaka naredna, rezultat je moje nemoći da odaberem temu za pisanje.

To je zato što u ovom trenutku, u Srbiji, postoje dve teme: litijum i režimska ofanziva na nezavisne medije.

O litijumu i rudarenju hteo sam više puta da pišem, evo stoji mi u podsetniku: „Svi rade za Rio Tinto“, „Problem je režim, a ne rudnik“ i tako – uglavnom su to kolumne koje mogu stati u naslov.

Toliko se vrtimo u krug u priči o litijumu, a dok ovo pišem nismo još uvek dočekali ni Šolca, da mi je žešće smaranje da, kao amater u toj tematici, pred vama pronalazim toplu vodu, ubeđujući vas kako je po ovom pitanju najbitnije to da Srbija ne postane rudarska zemlja, a ona je to uveliko.

Druga tema kojom ne želim da se bavim je režimski napad svim raspoloživim političkim, parapolitičkim i medijskim sredstvima na nezavisne medije.

Optužujući jedva vidljivi komad srpske medijske crne rupe, da svojim kritičkim izveštavanjem ugrožava predsednika, ugrozili su nas sve zajedno, ko zna koji put.

Iz nekoliko razloga neću o ovome (još uvek) da pišem, a pre svega, da ne napravim kolegama neko sranje. Kad kažem kolegama, mislim na sve kolege iz United grupe.

Otkako mi je skrenuta pažnja da ono što izgovaram ili pišem može da naudi ostalima koji rade u našim medijima, moram priznati, nekada čak i triput razmislim pre nego što ću nešto da napišem.

Ovo vam je definicija autocenzure i pravo je čudo (antidepresivi) da i dalje svakim radnim danom ovde nešto napišem i uživam u tome. Uživam čak i u ovome.

O tome kako me aktuelne teme smaraju, kako ponekad ne bih znao šta da napišem, da nemam neograničen rezervoar priča koje tek treba da se napišu.

Najgluplje teme, poput „Da li je normalno ponekad zabagovati tokom pisanja 700 kolumni“ ili „Zašto ne pišem… ups, evo teksta o tome“ ponekad izrode najbolje tekstove. Ne i ovog puta.

Ovog puta, tekst o tome kako su aktuelne teme smor poslužio je da kupim sebi vreme do nedelje pre podne, kada ću pisati tekst za ponedeljak.

Možda mi do tada padne duhoviti način prikaza situacije u kojoj se kritička misao u Srbiji našla, jer ako ne bude duhovito, biće patetično, a već predugo ličimo na narikače, koje leleču zbog terora koji trpe.

Duhovito, dakle, o tome koji će prvi nezavisni novinar ostati bez glave. Ili možda ipak još jednu priču.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.