Foto: Radenko TopalovićStudentska kolona krenula je sa Platoa, ka Slaviji. U Kolarčevoj nas je bilo puno, tiskali smo se jedni uz druge, duvali u pištaljke i urlali. Prošli smo pored predsedništva i Beograđanke, sve je izgledalo super, ali kad smo počeli da se „ulivamo“ u Slaviju, kao da nas je bilo sve manje i manje.
Neki su preskakali preko travnate površine na sredini kružnog toka, neki su lupali čvrge Dimitriju Tucoviću, neki su se smorili i otišli u Mek, sve smo radili, jedino se više nismo tiskali. Kako smo ušli na kružni tok, shvatili smo da je Slavija bila prevelik zalogaj. Studentska kolona je na jedvite jade obišla oko sredine trga i krenula Beogradskom uzbrdo.
Tu smo se opet tiskali. Dizali smo buku, a retki sugrađani su nam otpozdravljali s prozora. Kad smo bili kod Njegoševe, začelje kolone je bilo na pola kružnog toka. Prošli smo Slaviju još jednom ili dvaput do kraja protesta, a da bi se sprečilo blamiranje, nismo obilazili oko Dimitrija Tucovića, već smo iz Ulice srpskih vladara skretali odmah, levo, u Beogradsku. Znali smo tada, ko napuni Slaviju, taj sve može.
Tako je bilo 1996 i 1997. Kako je bilo u nedelju, 22. decembra, 2024, videli smo, neko na licu mesta, neko putem direktnog prenosa na TV N1, neko preko taksi kamera, a cela Srbija putem istorijskih snimaka koji su se brzinom skorog pada Vučića delili na društvenim mrežama. Studenti su organizovali prvi protest od petog oktobra koji je imao, početak, sredinu i kraj, protest posle kog zaista više ništa neće biti isto.
Prekinuli su loženje da će Slavija u nedelju biti poprište odsudne bitke sa režimom (ispalo je da je bila, ali ne onako kako su se mnogi tripovali) objavivši „uputstvo za protest“, te najavivši novi veliki protest za sredu. Ovo je pomoglo i da se grupa uobičajenih provokatora spreči u nakani da posle skupa napravi bespotrebni ršum ispred Skupštine. Studenti su pokazali da su u ovom trenutku oni prava građanska vojska koja može da napuni, ne samo Slaviju, već i okolne ulice, dakle, može sve.
Diktatoru koji je, prema uputstvima svog kriznog menadžmenta, prkosno stavljao drvce u saksiju, studenti i građani ostavili su jasnu poruku: ovoliko nas je, možemo da dođemo gde hoćemo, a možemo i da odlučimo tu da ostanemo. Svojom brojnošću, rešenošću, organizovanošću i dostojanstvom nisu mu ostavili nikakav manevarski prostor, osim da smisli kako da odstupi.
Nekima još uvek nije jasno šta se u nedelju dogodilo. Njima je i dalje zamućeno sećanje protestima „1 od 5 miliona“ i „Srbija protiv nasilja“. Njima još uvek ovakva gomila sveta znači šetnju do Prokopa. Razlika je velika. Pre svega u organizatorima. Pa samim tim i u rezultatu. „Slavija“ može ponovo da se desi bilo gde i bilo kad.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
