Basna o Medi i Vučku

Nije to bio pravi, opasni vuk, ovo je bio mentalno i fizički zakržljao vuk, odbačen od ostalih. Muvao se po šumi i nudio usluge drugim životinjama, koje su ga, iz podsmeha, zvale Vučko.

„Lijo, lijo“, pitao bi Vučko, „da ti pomognem da doneseš ceger sa šumske pijace?“

„Hvala ti, Vučko“, odgovorila bi lija, „bojim se da nisi dovoljno jak za moj ceger. Umem da kupim i po trideset kila šišarki, ja sam lija vegan.“

I druge životinje odbijale su Vučkovu pomoć. Jedino je meda, koji je živeo na drugom kraju šume i stalno bio nešto nervozan, prihvatao Vučkovo društvo.

„Idi do srndaća i traži mu dva kila oraha“, naredio bi meda mrzovoljno.

„Ali srndać ima opasne rogove. Unakaziće me“, uplašio se Vučko.

„Samo ti njemu reci daj orahe, inače će meda da te polomi ko p….“

Ovo je upalilo i Vučko je bio srećan jer njegov život konačno ima neku svrhu.

„Traži vevericama tri kile lešnika ili ću da im zavrnem šiju“, „Idi do majmuna (čudna šuma, šta da vam kažem) i traži mu dvesta banana inače ću mu nabiti vrbov prut u dupe.“ „Idi do divokoze i traži joj petnaest kila kamenja sa najviše litice, treba mi za češanje.“

Niko nikada nije odbio Vučka, jer je meda bio veliki, opasan i, kao što rekoh, vazda mrzovoljan. Dok god se držao potoka na drugoj strani šume, životinje su tolerisale njegove hirove. Jednog jutra, avaj, ustade meda na levu nogu. „Au, ala sam besan, totalno ću odlepiti ukoliko ne izvršim invaziju na ostatak šume. Gde li je onaj smrda Vučko da mi pomogne.“

Vučko je spavao jer je, nikome ovo nemojte reći, bio navučen na prah od ribizla, koji je tokom cele noći šmrkao, pa bi se budio tek oko dva po podne. Meda je krenuo silovito, polomio je jedno drvo, drugo iščupao iz korena, bacao je unaokolo kamenje i drao se na sav glas.

„Medo, koji ti je“, vikale su životinje koje su se posakrivale kud je koja stigla, „Da li si normalan, šta smo ti skrivili!“

Meda je, međutim, samo režao i lomio. Uvidevši da je potpuno odlepio, životinje su organizovale većanje u krošnjama šta činiti. Igrom slučaja, Vučko je spavao baš na jednoj grani u neposrednoj blizini skupa. Probudilo ga je snažno drmusanje uznemirenog dabra.

„Vučko, jesi li za!? Svi su za, reci da si i ti za!“

„Jesam, jesam, samo me pustite da odremam još malo.“

Kad se napokon probudio, oko sedam uveče, sišavši sa drveta, imao je šta da vidi. Šuma rasturena. Drveće iščupano. Ptice plaču, žirafe kukaju. Požurio Vučko do medinog potoka, kad tamo, drugi meda! Još mrzovoljniji od prethodnog.

„Izvinite, ko ste vi?“, upita ga Vučko.

„Šta te zabole. Nego, skokni do divljih konja, traži im dva naramka sena ili ću im noge polomiti. Treba mi za jastuk. Ništa ne valja ova vaša šuma, zeznuo sam se što sam vam uopšte pomagao.“