Beogradski detalji i uspomene

Kroz dva kvadrata na kojima fali mutno reljefasto staklo, vidimo devojku kako hoda ka izlazu iz zgrade, a iza nje karakteristična metalna vrata lifta, sa okruglom kvakom, sve to obasjano žutom svetlošću sijalice u hodniku.

Ah, kako me pukla fotka. Gde li je ovo slikao? Na Vračaru, u Profesorskoj koloniji, na Starom gradu? Zamislio sam sve te krajeve grada, setio ih se pre nego što su bili unakaženi i zaključio da su od Beograda ostali jedino detalji poput ovog, pomešani sa našim uspomenama. Ako mislite da je ovo proseravanje i da je Vidojković zapravo čiča, koji pati za prošlim vremenima, samo delimično ste u pravu.

Kad sutra skoknete do Ljubljane, a sećate je se iz doba pre raspada SFRJ, zaključićete da je okrečena i modernizovana, ali da je sve na svom mestu. Nove zgrade građene su na novim mestima, a stare nisu dirane, osim jarčevima za krečenje. Nasuprot tome, imate Beograd, koji je doživeo rušenje investitorskom mehanizacijom. Čitavi kvartovi Dorćola, Vračara, Zvezdare, Voždovca i Palilule sravnjeni su sa zemljom. Prljavim novcem tu su podignute ružne zgrade, u koje su se nabili zli ljudi, uz nekadašnje vlasnike parcele, koji su dobili stan ili dva u potkrovlju.

Ovaj zločin prema gradu je, dakle, kolektivan. Krivi su i investitori, ali i vlasnici srušenih predratnih kuća, kućica i kućeraka. Kriva je i vlast, jer se nije setila da im ponudi subvencije za renoviranje objekata, ostavivši prostor mafiji da im ponudi pare za plac i dva stana u novogradnji. Ko tvrdi da je normalno da se ceo jedan grad ovako razjebe, da bi se oprale pare od gudre novim ružnim zgradama, ko to naziva progresom, taj je saučesnik u zločinu nad Beogradom. Nije to progres, to je poraz.

Zato, vi koji ste ostali u Beogradu i mi koji u njega svraćamo, trk u potragu za retkim preživelim kućama i kućercima Zvezdare, Vračara, Dorćola, Voždovca i Palilule. Stanite ispred neke od njih, poklonite joj se, slikajte telefonom detalje koji su vas naročito pogodili, a ako odatle izleti baba s prangijom, viknite: „Gospođo, ja nisam investitor, ja se samo divim vašoj kućici!“

Višespratnice podignute pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih (eventualno tridesetih) teže će biti srušene, ili makar kasnije. U njima se kriju hodnici, liftovi, spratovi i vrata, od kojih će vam zatrepereti srce. Biće tu i biljke koje prezimljuju u hodnicima, nečija stara veš mašina, metalna vrata liftova, a ponegde čak i „veštice“ koje je neko upaljenim šibicama pravio na hodničkom plafonu. Zvonite na interfon, recite: „Dostava!“, upadajte unutra i pravac stepenište.

Matija mi je upravo poslao poruku da je fotka sa početka ovog teksta nastala u Svetogorskoj.