Buđavi je tužan

To, „Zaključavati obavezno“ napisao je moj ćale, pre dvadeset osam godina, kada je bio predsednik kućnog saveta.

Smorio sam se. Lift je stigao.

Gledao sam svoje izbečeno lice u ogledalu, punom belih tačaka od gnoja iz bubuljica, i zaključio kako moram da se dovedem u red.

Bilo je jako teško dovesti se u red, pa sam zaustavio lift između šestog i sedmog sprata i nekoliko puta duboko udahnuo.

Stigla mi je poruka.

„Buđavi, jesi tužan?“

***
Kod keve je goreo televizor i ona je, čuvši me kako ulazim, izletela iz sobe.

„Ej, otkud ti?“, pitala je bojažljivo.

„Svratio po jednu od one dve kese, moram da dam drugaru“, odgovorio sam.

Bila je u fazonu kud bi – šta bi, da li da me zagrli ili ne, ali mi se nismo od njihovog razvoda nijednom zagrlili, pa to nismo uradili ni sad.

„Hajde, sedi malo. Jesi gladan?“

„Nisam, hvala.“

„Sedi, bez obzira. Kako je kod Ratka?“

„Ne znam, bio sam prekratko i bio sam previše pijan.“

„Je l’ ti bio stric?“

U tom trenutku pozvonio mi je mobilni. Kiki.

„Evo, silazim“, rekao sam.

„Ko je to?“, pitala je keva.

„Kiki.“

„Neka se popne, Kiki je super dečko.“

***
„Na ovoj slici je moj sin pred doček Nove 1985. Vidi kako je debeo“, smejala se keva, držeći u krilu veliku kutiju sa fotkama iz sedamdesetih i osamdesetih. Fotografiju je dodala izbezumljenom Kikiju, koji je sedeo u fotelji i tresao se kao prut.

„Da, ha-ha, a kako je sada ovako šlang?“

„Pa, gladovali smo od devedeset i prve pa maltene do danas, to provereno sređuje liniju.

Na ovoj fotografiji smo svi zajedno, u Rovinju, 1984.

Gle, kako je Ratko bio lep.“

„Da, gospođo, izuzetna šmekerica! Ovaj…“

„A na ovoj fotografiji je i moja pokojna sestra, Kristina. To je bilo odmah pošto je izašla iz bolnice…“, zastala je keva, jer joj je verovatno zastala knedla u grlu od svih tih uspomena i dogodovština i ja sam samo čekao kad će da pukne.

Međutim, nije pukla. „Pa, dobro, dosta sam vas davila. Kiki, je l’ sigurno nećeš ništa da pojedeš?“

„Sigurno, gospođo, imao sam izuzetno kvalitetne obroke danas“, odgovorio je srdačno i krišom mi namignuo.

Ustao sam, on je ustao odmah za mnom, a keva nas je ispratila do vrata.

„Javi mi se kada se probudiš, ako ti nešto treba“, rekla je.

„Važi“, odgovorio sam.

Krenuli smo stepenicama ka prizemlju.

„Što si tako iskuliran prema kevi?“, pitao me je Kiki zadihano, trčeći niz stepenice.

„Eto, takav nam je odnos. Volimo se na daljinu.“

„Nemoj posle da ti bude žao, mislim, u kontekstu svega što može da se desi u životu.“

„Već mi je žao.“

(Odlomak iz romana „Kandže 2: Diler i smrt“, 2012.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.