Bura 1Foto: Radenko Topalović

Zagrmelo je usred noći. Zagrmelo je i nastavilo da grmi. Da tutnji, u stvari. Nijedan grom ne grmi ovako dugo.

Pokušao sam da ignorišem. Nema veze, tutnji ti u glavi toliko godina, govorio sam sebi.

„Vetar“, stiže glas s moje desne strane. Aha, ‘ladno vetar. Kao košava, recimo. U stvari, košava ne tutnji ovako. Kakav je to vetar koji ovako tutnji?

Bura, kažu vesti na mobilnom. Opa. Zatišje pred buru, digla se bura, toliko bure u narodnim mudrostima, toliko bure u našim životima, evo najzad i prave bure. Jeca drvo, krckaju prozori. Ludak bi po vetru trebalo da je još luđi i to je, ponovo se uveravam, živa istina.

Da li je ovo moja prva bura, ili je bila neka bura ranije, kada sam sa roditeljima letovao u ovim krajevima, ili malo zapadno, ili malo istočno, nećeš nikada saznati gde sam, odnosno gde sam bio, jer kada ovaj tekst bude objavljen, ovde gde sam sada, odavno više neću biti. Sto trideset na sat.

Nije baš kao košava, mada liči. Dosta s košavom, zaboravićeš i nju kao što si zaboravio i buru koja je duvala na moru kad si bio mali.

Te prve noći bura je urlikala i tutnjala i drmala nam kuću i ometala signal za internet, u upornim naletima, koji su posle prvih deset sati postali teško podnošljivi.

Crkvena zvona jedva se čuju, naš crveno-žuti pevac, ne baš naš, komšijski, ali kao da je naš, ućutao se. I kokoške i pevac i ona i ja, svi smo u svojim kućama, jedino se žuta mačka, za koju nisam siguran da li je rundava ili debela, šunja uza zid uzdignutog repa.

Dolazi na vrata, možda mjauče, možda ne, ne čuje se od urlikanja vetra. Idi dalje, rundava ili debela mačko, alergičan sam na tvoje dlake.

Sto deset na sat, bura, treći dan. Koliko to ovde traje, bre? Put zatvoren. Put otvoren. Nemojte u planinu. Nemojte niz planinu. U more nikako. Pokraj mora nekako.

Ne duva ravnomerno, već ima neki ritam, nebeski nepar. Ova zemlja, tačnije ovo parče ove zemlje ima vazdušnu aritmiju, postavljam dijagnozu. Grane se povijaju, kontejneri se pomeraju, vrata na starom ormaru iza kuće otvaraju se sedmi put, iako sam nabio tri dvena štapa među ručke.

Neko lupa na vrata. Tajna služba? Policija? Brkati komšija? Lopovi? Ne, to je samo tenda od kamp prikolice koju je doduvao vetar.

Moja prva bura. Ili druga bura. Svakako prva zimi.

Nikad nisam bio na moru zimi, ni sad nisam na moru zimi, u stvari jesam, ili nisam, dobro ajde nisam, jesam, nećeš nikada saznati gde sam, tačnije gde sam bio kada sam ovo pisao.

Posle četiri dana sam u fazonu, okej, hteo bih sad malo napolje i bura se najednom smirila. Petao opet kukuriče u ponoć, pernati psihopata. Opet se čuju crkvena zvona i kola koja prolaze.

Niko ne lupa na vrata, opet u bubnjari veselo gori vatra, a onda, sutradan, bura ponovo počinje. Sto dvadeset osam na sat.

(Napisano 2. marta, tamo gde smo bili kratko i gde je duvala bura.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari