Ćacilend 2.0, recenzija

Hiljade autobusa veselo su groktale Srbijom, noseći u svojim utrobama ćacije raznog tipa, spremne da pojedu i popiju skoro sve što je u ponudi, te da svojim prisustvom podrže gosn Vućića u njegovim iskrenim namerama.

Bilo je tu raznih ćacija – maloumnika, kriminalaca, pijanaca, pišača uz ogradu, mentalnih ranjenika – naprednjački krem de la krem jurnuo je tuđom voljom u glavni grad. Na svom mukotrpnom putovanju, ćaciji su se razonodili psovanjem i pesničenjem usputnih posmatrača koji su vikali „Pumpaj“ i „Ko ne skače, taj je ćaci“. Bio je to lep trening iz uličnog borilaštva, taman da se ogladni i ožedni, pre tople pivčuge i sivih pljeskavica.

Došavši u Beograd, pišali su. Pišali su i bili su snimljeni, da mogu da se pohvale unucima. Na skup, pod zvaničnim nazivom Ćacilend 2.0 došli su najviđeniji predstavnici vlasti: brat Andrej, dete Danilo, ortak Zvonko, baletan Relja i di džej Žeks. Zna se da su ćaciji radoznali i slobodnog duha, pa ih je trebalo usmeriti u prostor za slavlje, a putem ograde i redara ih sprečiti da odatle izađu pre nego što je predviđeno.

U prostoru za slavlje bilo je svega. Pored pomenutih pljeskavica i piva ohlađenog na temperaturi od dvadeset stepeni, bila je tu i zamka u vidu jabuka i mobilnih toaleta, na koju se, srećom, retko ko od lukavih ćacija upecao. Bilo je vode, bilo je soka, bilo je stolica, sve na dar, od gosn Vućića himself. Bilo je Bosanaca, Crnogoraca, pa čak i egzotičnih Makedonaca, odnosno ćacedonaca, kako ih iz milošte ostali ćaciji zovu.

Bilo je sporta i razonode, u vidu tradicionalnog čerečenja Nemanje Šarovića i njegove TV opreme, te borbe za pljesku bez mesa i useravanja od alkohola. Bili su i Miloš Ćaci Turšija i međed Dodo i brat Orbo (u vidu snimka), bio je i vatromet, bio je i mokar spid, sudeći prema fotografijama znatiželjnika iz beogradskih solitera. Ono što je najbitnije, bio je gosn Vućić.

NJegov govor se, tradicionalno, najbolje čuje iz autobusa, pa su ćaciji, stoga, pohrlili u buseve, čim je uzdahnuo. Redari su ih zadržavali, uz argument da je bitno da ih što više bude na licu mesta (čuje se i odatle dovoljno dobro). Bilo je bitno da svi budu tu, da bi uređaj mogao da ih izbroji svih pedesetak hiljada, dakle deset puta više nego što je blokadera, ustaša i izdajnika bilo petnaestog marta, računica je jasna.

Gosn Vućić je umalo dušu ispustio na prisutne, eto toliko mu je bio emotivan govor. Šta je rekao, niko se ne seća, svi su bili u transu. Kad se završilo, ćaciji su naprtili stolice na krkače i poneli ih u autobuse. Zatrebaće na nečijoj sahrani. Palo je rastanačko pišanje i gmizanje po asfaltu.

Sve se završilo svečano i dostojanstveno, kako je bilo od početka. Ocena skupa: deset od pet.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.