Čaletov briselski dnevnik

Svetli crveno! Svi automobili su se zaustavili i vozači su sa podjednakim divljenjem gledali u ovo čudo.

„Mmm, mmm“, govorila sam zainteresovano, šofer je nemo gledao u crvenilo drveta, a ova što je pošla sa mnom u ogledalce.

Baš nju briga za briselska čuda.

Onda je drvo postalo uobičajeno zeleno, samim tim i dosadno, pa su svi automobili krenuli.

Malo kasnije, opet crveno drvo!

Ponovo su svi stali da ga gledaju, a ja sam opet izražavala čuđenje govoreći „Mmm, mmm.“

Šofer je ponovo zanemeo od uzbuđenja, a ova je i dalje buljila u ogledalce.

Drvo je nakratko postalo žuto, a ja sam totalno odlepila (nisam sigurna da je osim mene iko to primetio, pa sam oćutala), a onda je pozelenelo, kao što drvo i treba da bude. Mala zelena, svetleća krošnja na metalnom stablu.

Kad smo stigli u hotel, ova se izdrala na mene što sam pošla s njom u sobu.

Jebote, ribo, oladi, nisi moj tip.

Dobro, možda pomalo jesi, ali oladi. Gde treba da spavam? Ispred hotela, na otiraču, kao migrant? Onda mi je neprijatnim tonom objasnila kako ona ima svoju sobu, a ja svoju, dodavši: „Nije ti ovo ekskurzija, glupačo“, na šta sam ja odgovorila: „U jeee…“

Ujutru sam vodila razgovore s nekim ljudima, a oni su pozvali hotelsko obezbeđenje.

Dva tipa su me sprovela na doručak, a ja sam ostala gladna, jer je hrana stajala na nekom stolu, a kelneri je uopšte nisu donosili, nego su samo odnosili prazne tanjire sa ljuskama od jaja.

Ostali gosti bili su brutalno nevaspitani, jer su odlazili do hrane, trpali je u tanjire i jeli.

Imali su sreće da ih niko nije provalio i zvao muriju.

Ova što je došla sa mnom je ‘ladno sela za drugi sto, u fazonu ne poznajemo se, a onda je još i pričala sa slatkom kelnericom, koja joj je dolivala čaj.

Posle su nas vodili da pričamo nešto s nekim ljudima. Oni su nešto govorili na stranom jeziku, a prevodilac je govorio nešto na srpskom, sva sam se zbunila, ništa nisam uspela da skapiram.

Zatim sam izvadila papir iz džepa i pročitala govor koji mi je pripremio predsednik.

Na pola sam provalila da čitam svoj dnevnik, ali osim impresija o svetlećem drveću i ne toliko bezobraznih opisa prolaznica, nije bilo ništa strašno.

Manji blam, u odnosu na ono šta ume da mi se desi, hehe.

Izvadila sam, zatim, predsednikovo pismo i pročitala im ga. Lideri u regionu, brutalno smo najjači, brz nam je voz, jaka nam je vojska, ekonomija ludilo, on najveća faca u univerzumu, sve ih pozdravlja.

Ova što je pošla sa mnom je onda nešto pričala s njima, prevodilac je prevodio, ništa nisam skontala, jer mi je pažnju odvlačila neka riba što se tu povremeno muvala.

Brate, nisu normalni, kako žena može ljudski sastanak da održi u takvim uslovima! U povratku do hotela opet crveno drveće! Ali, onda sam se, dragi dnevniče, setila da to imamo i u Beogradu.