Čanj, juni,1998.

Nije bilo zvukova sa plaže, vrištanja dece, muzike, ali ostalo je bilo tu: planine s leve strane, zimzeleni čestar s desne, more iza njega, a sunce i plavo nebo iznad svih nas.

Poželeo sam da protrčim kroz šumicu do mora, ali sam se predomislio videvši mog prijatelja namrštenog i iskrivljenog pod putnom torbom, koja mu je bila o ramenu.

Dve velike tamne fleke pod njegovim pazusima. Naleteli smo na malu samoposlugu, iza koje je bilo veliko belo zdanje. Hotel Srebrna plaža. Darko je spustio torbu i rekao mi da ga sačekam.

Ušao je u samoposlugu i ubrzo iz nje izašao s flašom crnogorske loze.

„Koji će ti to?“, pitao sam ga. „Zar nije moglo da sačeka da se smestimo u hotel?“

„To će nam pomoći da se lakše smestimo“, promrmljao je, stavio bocu pod mišku, uzeo torbu i pošao prema velikim staklenim vratima.

Ne baš lepa crnokosa stajala je na recepciji.

„Izvolite“, zarežala je kao da se nikada nije pogledala u ogledalo.

„Treba mi LJuba Stojković“, promrmljao je moj prijatelj.

„On trenutno nije tu.“

„Dovedi ga, a mi ćemo da pričuvamo hotel.“

Sekund-dva se premišljala, ali je Darko spustio putnu torbu na patos, a flašu s lozom na pult ispred nje.

„Sačekajte tu“, prosiktala je i otperjala.

„Idem za njom“, rekao sam, a Darko je bez reči seo na trosed kraj recepcije.

Prošao sam kroz hol. Klasičan socijalistički hol. Zidovi dopola u drvetu, otpola okrečeni u belo. S leve strane TV sala, s desne restoran. Nigde nikog. Devojka s recepcije prošla je kroz restoran i izašla na terasu hotela. Tu se preda mnom našlo ustalasano plavo more, koje je izgledalo tri puta veće i moćnije od onoga što sam očekivao, a očekivao sam mnogo. Na plaži su bila ukupno dva čoveka, oba s brkovima, a crnokosa je pozvala jednog od njih.

„LJubo!“, zakreštala je.

Okrenuo se, a ona je viknula da ga dva momka traže. LJuba je opsovao, to se jasno videlo, rekao nešto svom kompanjonu i krenuo ka hotelu. Devojka je zatim bez reči prošla pored mene, a ja sam ostao na terasi još nekoliko trenutaka, useravajući se od morskog prizora. Do recepcije sam došao istovremeno s LJubom, koji je na sebi imao samo malene kupaće gaće, mokru prosedu kosu i četrdesetak godina života. Pogledao je upitno recepcionarku, a ona je glavom cimnula ka Darku, koji je sedeo na trosedu i gledao napolje, ka ćošku s kontejnerima. LJuba mu je prišao.

„Aha, vi ste momci ovde za one cevi?“

„Ne, mi smo ovde na odmoru. Šalje nas Vidosava Pantelić.“

„A Vidosava je vaša majka?“, uprepodobio se LJuba.

„Samo moja, on ima posebnu.“

„Aha, da, da. A dokle ste mislili da ostajete?“

„Do devetog.“

LJuba je zatim prišao devojci na recepciji i rekao:

„Milice, daj momcima dvokrevetnu, s pogledom na more.“

(Odlomak iz romana „Pikavci na plaži“, 2003)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.