Čedomorac na abortusu

Ako Slađana pita, reći ću da su seoski kučići razneli šišarke po drumu, pa sam ih pojurio da ne ostanem bez večere. Ljubiša htede da pomogne, ali sam mu naredio da sedne u kola i miruje. Kud trudan da vergla, pa da pobaci nasred avlije.

Iz šesnaestog obrtaja reno je upalio i ja sedoh za volan. Srećom, živeli smo na ivici sela, uz šumu u kojoj pacijente prima deda Stanoje. Kao za đavola, ne pređosmo ni dvesta metara kad nas presrete Milica, policajka.

„Kuda vas dvojica“, upita strogo.

„Po… šišarke. Razneli ih kerovi po drumu.“

„Kakvi kerovi? Nikakve kerove nisam videla.“

„Kako nisi, malopre su ovuda protrčali“, pođoh na blef, pretpostavljajući da drema u službenom vozilu, sve dok ne čuje zvuk automobila.

„A šta će ti ovaj u kolima? Jel i njemu kerovi razneli šišarke?“

„Pa da pomogne. Da pokupimo šišarke pre policijskog časa.“

Policijski čas za muškarce počinjao je u podne. Od tog vremena nadalje mogli smo napolje samo u pratnji žena i to na povocu, sa brnjicom.

„Ajde, onda, teraj, šta bleneš“, iznenadi me Milica svojom ljubaznošću i ja brže bolje dodah gas.

Kad se prođe bukovik, ima jedno jedva primetno skretanje udesno, u hrastovu šumu. Nije to prava staza, već prostor među drvećem, dovoljno širok da njime prođe omanji auto, a poznat samo muškarcima koji zanevolje, kao Ljubiša sad. Stadosmo kraj stogodišnjeg lužnjaka. Ugasih kola i u pola glasa pozvah:

„Stanojee! Oj, Stanojeeee!“

Nije prošlo deset sekundi kad eto Stanoja, duge bele kose i brade, odevenog samo u lišće, kako bi se brzo kamuflirao ako naiđe ženska patrola.

„Eh, Ljubinkin pramali, otkud ti? Nije opet…?“

„Nije. Dovezo Ljubišu da abortira.“

Deda Stanoje pogleda u nebo, pa onda u dubinu šume, počeša se po temenu i reče:

„Ajde, onda, brzo. Imam, za tri sunčeve senke, jednog kukavca iz Ubijanovića. Izlazi, Ljubiša!“

„Čekam vas ja ovde“, pokušao sam da se iskobeljam.

„Jes’, malo sutra. Polazi sa nama u rupu broj 3, iza četvrtog žbuna.“

Kad uđosmo u rupu, Ljubiša spusti gaće i naguzi se.

„Na, zagrizi ovu granu. Boleće, nemam šta da te lažem“, tutnu mu deda Stanoje jednu mokru hrastovu granu međ zube, a Ljubiša ispusti nešto kao groktaj.

Pogledah u stranu, ka bledom svetlu što se probijalo kroz drveće sa druge strane šume. Čuo sam zveckanje alata, a zatim i jezivi Ljubišin urlik, od kog mi se nakostrešiše dlake na leđima. Toliko glasno se razdra da neke ptice, pedesetak metara od nas, poleteše ka nebu.

„Pade u nesvest“, reče Stanoje, a onda korigova dijagnozu: „Jok, umro. Jebiga. Tako ti je to kad ideš na abortus sa četeres’ pet. Pa još udovac, ccc… Ajde, beži ti kući, a ja ću da ga odvučem do Čičine jame i bacim u nju, sa ostalima.“

Pođoh ka kolima, a glavna briga mi beše da Milica, policajka, nešto ne posumnja kad me bude videla da se vraćam sam, pa počeh da tražim šišarke po šumi, al’ oćeš – kud god se okreneš, samo žir.

(Solidarnost sa ženama Poljske)