Četnici većaju

Kalabić: Eno i mene rehabilitovali! Pravda jes spora ali dostižna.

Draža: Tebe je trebalo zatvoriti još u ratu, ali šta da radim kada nisam imao informacija, svi su radili protiv mene…

Kalabić: Čiča, nije ti ovo suđenje, ovo ti je presuda. Sve si znao i svi smo znali, takav je rat.

Vasić: Sve je to moglo i moralo drugačije….

Draža: Ako je za utehu, imam dole nekoliko spomenika, da se narod okuplja, sad kad nema komunista, možda opet dođe kralj.

Kalabić: Ti opet neobavešten, a? Komunista nema, sad su naši na vlasti! Četnici iz poslednjih ratova…

Vasić: Koje izgubismo kao i prethodni, jer smo…

Kalabić: Daj, mani se. Izgubili pa izgubili, jel sam reko, jel sam reko. Koliko si samo dosadan!

Draža (trlja ruke): Nego, čuo sam da je vreme i za moj spomenik na Terazijama.

Kalabić: Ufff…

Vasić: Uffff….

Draža: Šta ufćete, gospodo!? LJubomorni ste?

Kalabić: Jes, jes, pukosmo od ljubomore.

Vasić: Čiča, vide li ti ko hoće spomenik da ti diže?

Draža: Jok, bitno je da se diže, šta me briga ko ga diže.

Kalabić (dodaje mu dvogled kroz koji se vidi Beograd): Na, vidi ko ti ga diže.

Draža (gleda): A ne, gospodo! Ovo mora da je neka šala! Pa ovaj liči na malenog Lazu, što nam je nag igrao trbušni ples u noćima bez meseca i žena!

Vasić: Ene de! Maleni Laza je za ovog bio četnik i po!

Draža: kakva mu je ono brada, ko da je u handžar diviziji! Pušta je?

Kalabić (gladi se po bradurini): Jes, pušta, pa je posle secka i maže bebinskim uljima, he he… Tako će i tebi da iskleše, ko svoju, ha ha ha!

Vasić: Ha ha ha!

Draža (hvata se za bradu): E neće, vala! Ko je ovoga odredio za nekakvog našeg predstavnika!

Vasić: Kao da nam Šešelj nije bio dovoljan…

Draža: Slovo Z, slovo Z!

Kalabić: Evo, čiča, samo jagnje s ražnja da pojedem, pa silazim nazad na Zemlju, pa će vidiš kako ću ga ozujim, he he.

Draža: Možemo to da izvedemo?

Kalabić: Naravno da ne možemo. Mnogo si bre naivan, Čiča, ko li te odabra…

Draža: Njegovo Veličanstvo Kralj me odabra! A ko ovog odabra?

Vasić: Najveća srpska sramota od početka vremena!

Kalabić: Ali ga ne odabraše za našeg predstavnika, nego prvog čoveka Beograda.

Draža: Pa ko ga postavi za našeg?

Kalabić: Samog sebe proglasi. Proglasi pandursku plavu boju za boju Nemanjića…

Draža: Je li glup ili lud?!

Vasić: Oba, Čiča, oba…

Kalabić: Hoće Tita iz groba da izvlači…

Draža: Šta smo mi, psi da glođemo kosti mrtvaca!? Jedva mu grob dočekasmo, a lažni Laza bi da kopa!
Tito: Hvala, drugovi.

Draža: Hajde, vrati se u svoj ćošak, đavole! Kako možemo sprečiti ovu sramotu?

Vasić: Samo je Bog može sprečiti.

U paklu snažno zagrme.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.