Četvrtina hiljade kolumni

Ova kolumna biće o tome kako nastaju moje kolumne. Danas (juče) je, dakle, zadatak bio lak. Dvesta pedeseti tekst – kako da ga ne posvetim njemu samom. Ne brinite – prvog novembra ću na ovom istom mestu proslaviti rođendan kolumne, a već znam i kako – napraviću malu retrospektivu odvratnih događaja koji su obeležili njenu prvu godinu.

Ovaj tekst je, kao što rekoh, o tome kako kolumne nastaju. Nekad se nešto desi, pa to bude povod za kolumnu. U stvari, kad malo bolje razmislim, skoro uvek se nešto desi što je vredno komentarisanja ili zezanja (ili oba), zbog toga pisanje ovih tekstova ide ovako lako i brzo.

Nekad se održe izbori. Nekad počne nešto nalik Trećem svetskom ratu (kul mi je što ga već pišemo sa velikim „T“). Nekad građani pobede na blokadama, pa je firer primoran da reterira, prvi put u novijoj istoriji. Nekad se desi istorijski sastanak na „vrhu“, između firera i njegovog dojučerašnjeg arhineprijatelja – ljudi, samo na to mi je otišlo barem pet tekstova!

Nekad se toliko toga dešava, da ne znam o čemu bih pre da pišem. Nekad nešto zastari, jer dani trče jedan za drugim, a ovi tekstovi imaju rok trajanja baš toliko – jedan dan, tako da pojedine teme izvise. Evo, da vam pročitam, šta sam sebi pribeležio, a o tome nisam pisao, jer se desilo nešto od čega se mogla napisati bolja kolumna:

„Krivične prijave zbog ubistva koronom; književna nagrada Beogradski pobednik; pajdo baba; Šest meseci bez Pinka u Crnoj Gori; orden Šešelju“ i tako… vidite i sami, nešto se isprečilo, pa ste izvisili za ove genijalne teme. Ponekad, retko, ali, dešava se, nema ničeg. Vučić tihuje, Vulin u provodu, opozicija ne postoji, leto upeklo, zima stegla, vazduh čist, nebo plavo – to su za svakodnevnog kolumnistu najopasniji dani. Tada obično napišem priču ili basnu.

Na kraju, ono najgore. Neko je umro. Neko bitan. Neko koga sam poznavao. Neko koga sam voleo. Čak sedam tekstova u znak sećanja na drage nam pokojnike nalazi se među ovih dvesta pedeset. Mnogo je, kume. To su najteži tekstovi za pisanje, neretko ispadnu i najlepši, ali šta mi od toga imamo kada voljena osoba više nije tu. Umirite manje, molim vas.

Kad je ovaj „(ubi)tačni“ tobogan otvoren, neki su mislili da neću izdržati ni nedelju dana. To je valjda zato što su se odvikli od činjenice da ipak umem nešto da pišem, čak i svakodnevno. Mislili su verovatno da mi je mozga ostalo samo za psovanje u podkastu. Draža je, poučen iskustvom sa Basarom, mislio da će prva kriza stići posle tri meseca. Nema „krize“, niti će je biti. Hvala vam na čitanju!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.