Čitanje i stenjanje

U petak uveče bio sam na trećini i s mukom sam zaspao. Zahvaljujući ametistu koji sam stavio pod jastuk, košmari koje sanjam iz noći u noć nešto su blaži, a u petak na subotu skoro su sasvim izostali.

Košmar, u vidu Vesićeve knjige, proživljavao sam na javi. U subotu sam se probudio oko šest i odmah nastavio sa čitanjem. Oko jedanaest, uhvatio sam sebe kako stenjem dok čitam.

Stenjao sam zbog tuđih i svojih, duševnih i fizičkih, bolova.

„Magi, kao da je bila nekad“ je košmar kome se zna kraj, knjiga koja sa svakim pročitanim slovom postaje sve jezivija, ali, kao i drugih izuzetnih horora, grčevito sam je se držao, smoren što neću tako lako uskoro naći nešto ovako razorno za čitanje…

Ustajao bih jedino da popijem malo hladne vode i udahnem topli povetarac na prozoru, samo da na trenutak izađem iz pisanog mrtvačkog sanduka, koji predstavlja biografija Margite Stefanović.

U taj mrtvački sanduk, osim nje, stali su i drugi članovi benda, i članovi drugih bendova i ceo jedan grad i cela jedna zemlja.

Ježio sam se i češao i plitko i ubrzano disao, srce mi je preskočilo nekoliko puta, a onda je Margita, po drugi put u mom životu, umrla. Ovog puta u knjizi.

BIlo je daleko strašnije nego 2002, kada je do mene to došlo kao vest sa radija. Margitin život bio je mračni brzi voz bez kočnica, koji juriša ka srušenom mostu.

Dušan Vesić čitaocu daje kartu za vožnju u jednom pravcu i kad se jednom ukrcaš, više nema izlaska, čak ni posle završetka.

Pošto, posle tri stotine stranica strave i užasa, Stefanovićeva umre, ona odmah nastavlja da živi.

U tom, post-mortem delu knjige, autor nam daje veštačko disanje. Ima raznih autobiografija i biografija poznatih ličnosti, one su, štaviše, moje omiljeno štivo, ali nisam ćitao nijednu u kojoj sam umirao zajedno sa glavnim likom.

Kako vreme prolazi, život Margite Stefanović postao je arhetipski simbol za užas življenja u „strašnom Beogradu“, kako ga je ona zvala.

Od „centra sveta“, Beograd je, za svega nekoliko godina, postao (i ostao) grad-vampir, koji se hrani svojim žiteljima. Život i smrt Margite Stefanović savršeno ilustruju taj kratki sjaj jednog grada i beskonačnu tminu koja je usledila.

Treba biti istinski majstor, a pre svega čovek, pa preskočiti sve tabloidne i tračerske prepreke koje iskaču iz Margitinog života i opisati ga onako kako je Vesić to uradio – da bude iskren, brutalan, nesnosan, ponosan, jeziv, odvratan, fantastičan i ni u jednom trenutku patetičan.

Dok ovo pišem, prošao je ceo dan otkako sam pročitao knjigu i još uvek proveravam jesam li živ. Jednim delom nisam. Bogu hvala, većim delom jesam. Ocena: pet od pet.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.