Da li je ovo normalno?

„Ne, bre, je l’ normalno ovo sve, da postoje ovakve firme, bez uvrede, i da imamo ovoliko love i da nas ovako boli kurac?”

„Pa, red je da i mi nekad u životu imamo love.“

„A šta ako sve ovo jednog dana prestane? Šta ako lova presuši?”

„Štampaće novu. Ne može lova da presuši.”

Zapalio je pljugu i razmišljao nekoliko trenutaka.

„Ala lupetaš. Pa ne upravlja ovom planetom Slobodan Milošević, da štampa lovu kad zafali!”

„Nemamo mi pojma ko upravlja ovom planetom.”

„Ma, jebe mi se, samo da ne ispadne neko sranje, da se ne sjebe sve preko noći. Previše mi je ovo dobro, previše evra za premalo rada. Ne znam da li me shvataš…”

„Shvatam. Evo, doneću ti nešto lepo iz Vegasa.”

„Shvataš ti moje levo jaje. Uf, jebote… Kad će taj disk da ti narežu, koliko im treba!”

Neka senka pojavila se na izlazu iz Burleske u dvorište i ja sam se prepao da je to smrt. Međutim, bio je to Laći.

„Koleza, oni kažu da će disk biti gotov oko dva ujutru, pa da dođeš tada po njega”, prišao je bojažljivo.

„U dva!”, dreknuo je Kukac. „Kakav jebeni izlazak! Kakav divan provod!”, vrištao je, skočivši sa stolice.

„Idemo mi onda, a ti, molim te, pošalji disk Rikiju, onom što nam pravi reklame”, rekao sam Laćiju što sam mogao staloženije.

„Važi, koleza, a kako da ga nađem?”

„Evo ti njegov broj”, rekao sam i izvadio mobilni iz džepa. „E, aj’ se slikamo prvo.”

„Za šta da se slikamo?! Za ružnu uspomenu i bolno sećanje?!”, urlao je Kukac toliko glasno da nam je neko iz jedne od okolnih zgrada doviknuo:

„Tiše, narkomani, zvaću policiju.”

„Tiše, tiše…“, škrgutao sam zubima i povukao Kukca k sebi. „Aj’ se slikamo! Laći, dođi i ti”, povukao sam ga za rukav od sakoa pa su nam svoj trojici glave bile sasvim zbijene jedna uz drugu.

„Koleza, možda bolje ja da slikam vas dvojicu…”

„Umukni! Svi se slikamo!”, dreknuo sam i odmakao levu ruku koliko sam mogao.

Blic je sevnuo i ja sam okrenuo telefon – videle su se polovine moje i Kukčeve glave, uz Laćijevu, kojoj su se videli samo nos i usta.

„Ajde, bre, skraćeni, jedi govna”, iznervirao se Kukac i oteo mi mobilni. Onda je odmakao telefon toliko da je mogao ceo košarkaški tim da stane u kadar, blic je sevnuo i mi smo ispali super, koliko je to bilo moguće u tom trenutku.

„Dobro, idemo na 25. maj”, zaključio je Kukac i pošao preko ograde na parking koji je vodio na ulicu, a ja sam krenuo za njim.

„Koleza, a Rikijev broj?”

(Odlomak, povodom deset godina od objavljivanja romana „Urednik“)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.