Dan Republike

Pravi Dan Republike, znamo svi koji ga se sećamo, slavljen je po 29. novembru, 1943, kada je održano Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu.

Slavio se dva dana i često je bio povezivam sa vikendom, a najtužniji „Dani Republike“ bili su oni koji su padali na vikend i neopravdano trajali jedva tri dana umesto pet koliko, ako padne u sredu, pa se posle četvrtka turi i petak, da se spoji s vikendom.

Sećanje me možda vara, ali mogao bih da se zakunem u uginulu ljubičicu u dnevnoj sobi, da je bilo slučajeva kada je Dan Republike padao u utorak, pa su mu se dodavali četvrtak i petak, da se spoji s vikendom, što mu dođe celih šest dana praznovanja!

Možda je to važilo samo za nas školarce. Tadašnji sistem je bio izdašan kad je reč o spajanju praznika sa vikendima. Država je umela da časti neradom za svoje nastajanje u krvi.

Ali šta smo radili za prokleti Dan Republike? Bila je serija „Dani AVNOJ-a“, eto toga se sećam. U njoj su nas učili kako je makedonska delegacija zbog snega visokog osam metara kasnila na zasedanje, ali je bila duhom prisutna i glasala je putem telepatskih poruka i kurira koji imaju anđeoska krila.

Nisam baš u to siguran, odavno ta serija nije reprizirana, pa mi se možda malo pomešala s „Moćnim rendžerima“.

Ali šta smo radili? Osim što nismo radili. Niti išli u školu. Nismo lomili avnojevsku pogaču, nismo okupljeni oko stola čitali molitvu tada nepostojećem Bogu za pokoj duša narodnih heroja, iako smo svi u porodici bili komunisti.

Neki seru o nekakvim prasićima, to su verovatno isti oni koji su nastavili sa prasićima sve do danas. Ne sećam se prasića za Dan Republike. Ma čak ni ruske salate! Bio je sigurno poneki kaubojac na televiziji. I Lepa Brena, ako je verovati Zabranjenom pušenju.

Nekada je u to vreme padao sneg, pa smo ga gledali kroz prozor, eto, to je možda bilo. Svirale su sirene u tri, a ne, to je bilo povodom drugog događaja.

Ne znam, valjda smo koristili neradne dane da se vidimo s rođacima, s kojima se nismo baš tako često viđali. Ali ne u fazonu dan je Republike, hajde da se vidimo da nazdravimo za smrt Švabi, nego ono, aj se vidimo, napraviće baka pitu s mesom. Biće i piva. Da se sa ljudima kojih se danas jedva sećamo, prisećamo ljudi kojih su se oni tada jedva sećali.

Bio je to, dakle, gotivan, nenametljiv i dugačak praznik. Posle početka rata, bio je to praznik koji se rugao ovom prethodnom prazniku. Njega se tek ne sećam. E, a živeo sam 35 godina u Ulici 29. novembra!