Dani žalosti, noći radosti

Jedan sat gosti su se provodili u žalosti, a onda je, u najvećem broju slučajeva u pet minuta posle ponoći, veselje moglo da počne. Narod se zezao i radovao, uz prigodnu muziku, znoj i opijate, a šta drugo možeš da radiš kad si u Srbiji, a živ.

Neki od vlasnika noćnih klubova brisali su suze krokodila novčanicama od dvesta evra, uz reči: „Ljudi izginuše nezgodno, baš pred vikend“, ali ne treba se sekirati. Da se nesreća dogodila u utorak, a dan žalosti bio u sredu, diskoteke bi, verovatno, vanredno radile punom parom u četvrtak, u pet minuta iza ponoći.

Udri brigu na veselje, lepo kaže, a i sprovodi, naš narod. Posle noći radosti, koja je usledila nakon dana žalosti, dok su u Vojvodini još uvek imali dva dana tuge pred sobom, u Kragujevcu su, u nedelju uveče, renovirani reflektori na fudbalskom stadionu „Čika Dača“ osvetlili, ne samo stadion, već i „celu Šumadiju“, kako prenose domaći sportski novinari.

Bili su tu i vodeni topovi, koji su od sreće isprskali stadion vodom koja verovatno nije za piće, bio je vatromet, a bile su i hiljade egzaltiranih Kragujevčana, jer ništa ne može da suzbije nalet sreće zbog toga što kragujevački „Radnički“ više ne mora da igra utakmice samo po danu. Da nedeljno večernje šumadijsko veselje bude kompletno, postarali su se fudbaleri domaćih, koji su pobedili kruševački „Napredak“ sa jedan nula.

Trećeg dana žalosti, u Vojvodini su građani mogli da gledaju predsednika Srbije na „srećnoj“ televiziji. Odeven u belu rolkicu i bež sako, koji verovatno koštaju više nego sahrana za četrnaestoro, gospodin je uživo vodio lagani razgovor sa šaljivim Milomirom o ovome i onome.

Ovlaš je ocenio kako je struka kriva za ono što se desilo, a onda davao prognoze za ishod američkih izbora. Na taj način, predsednik je, poput tibetanskog šamana, građane Vojvodine i Srbije izveo iz tame, koju je napravila nevaljala nadstrešnica stanice, natrag na svetlost, koja u Srbiji sija otkako je on zaseo na tron.

Eto, dani žalosti su prošli. Bilo je i suza, od bivšeg-budućeg ministra nečega, Gorana Vesića, bilo je izleta u Šangaj na vašar premijera Čele, bilo je radosti, bilo je klope, pića, Marićevih pošalica i predsednikove rolkice, sve kako pradavni srpski običaji vezani za žalost nalažu. Svega je bilo, samo nije bilo nekih tamo ljudi koji izginuše u petak, ali tako to ide, kad se u budućnost hrli brzinom od dvesta kilometara na sat. Poneko „ispadne iz voza“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.