Deveti mart i ja

Krajem novembra umro mi je deda, ćaletov ćale.

Bilo je to prvi put da mi je neko umro. Baka je živa, a kao da nije.

Bila je mnogo vezana za dedu. Umrla je šest meseci docnije.

Ali u subotu, devetog, marta, 1991, bila je živa.

Ko sve nije bio živ tad. Maltene svi.

S kevom skoro uopšte ne razgovaram.

Naš odnos žrtva je njihovog razvoda.

„Kuda si pošao“, pita.

„Na demonstracije.“

„Onog bradatog ludaka? Zašto?“

Keva je i dalje komunista.

Kad kažem i dalje, mislim na trenutak u kom ovo čitate.

„Biće ludilo, idem da vidim.“

„Da li si normalan, sedi kod kuće. Ne dozvoljavam ti da ideš.“

Izlazim napolje.

Duva vetar, sija sunce.

Likovi u grupicama žurno hodaju uz 29. novembra, ka Trgu.

Espeoovci.

Bilo je espeoovaca u mom odeljenju u osnovnoj, u osmom razredu.

Ja nisam ništa.

Nikad nisam bio ništa, osim pionira i tada pankera.

Vuk Drašković mi nije simpatičan, simpatičniji mi je Šešelj, Slobodan Milošević mi je odvratan, eto tako sam ih doživljavao, kao likove iz nekog filma.

Ali, svi su bili u fazonu biće ludilo u subotu i ja sam išao da vidim kako izgleda ludilo.

Sa Branom i Vojom nalazim se na ćošku 29. novembra i Džordža Vašingtona, baš u trenutku kad izbija koškanje između grupe u kojoj je Vuk Drašković i grupe nekih žena, nekih ljudi, ne sećam se više.

Tek kad matori konji počnu oko tebe da dahću i da se biju, shvatiš koliko malo godina imaš.

Okej, svakako nećemo sa Draškovićem ka Trgu, idemo Kopitarevom gradinom, pa Hilandarskom, kojom su tih godina kola išla u smeru ka Šumatovcu, do Lole Ribara, pa ćemo odatle na Trg.

Plan se menja, jer na ćošku Lole Ribara i Vlajkovićeve stoji nekoliko pandura sa šlemovima. Instinktivno skrećemo levo, ka Palmotićevoj.

Plan B je: idemo Palmotićevom do Majke Jevrosime, pa do Nušićeve, kojom su tih godina kola išla u smeru ka Terazijskom tunelu, pa ćemo nekako stići do Trga. Polazimo uz Palmotićevu, kad, odozgo ka nama trči nekoliko pandura. Nisu mirni kao oni u Lole Ribara. Ovi su razjareni.

„Kuda!“, dere se brka pod iskrivljenim šlemom na mene.

„Do grada“, odgovaram nonšalantno.

„Kakvog, bre, grada!? Daj ličnu kartu!“

Prvi put mi neko traži ličnu kartu, nisam čak ni siguran šta je tačno lična karta.

„Nemam.“

„Koliko vam je godina?!“

„Petnaest.“

„Mrš’ kućama!“

Okej.

Nećemo sad baš prvog brkatog pandura s kojim smo se u životu susreli slepo da poslušamo, ali njegov nastup nije nam ostavio mnogo opcija.

Idemo do Brane, koji živi kod pijace Bajloni i s njegovim roditeljima na Studiju B gledamo prenos ludila uživo.

Bila je to dobra odluka. Sutradan je ćale došao po mene da me vozi na Novi Beograd, na nedeljni ručak, ali smo se prethodno provozali po centru, da vidimo tenkove. Sve je bilo polomljeno.