Dragiša ide po pare

Startujem bentlija i krećem u kancelariju da pokupim harač. Napolju je vrućina, a gužva u saobraćaju je nesnosna. Helijum je raskopao pola grada zato što nema muda da kaže ne kad mu neko nešto naredi, a ima nas…

Kroz saobraćajni kolaps prolazim tako što uključujem pandurske blinkere i sirenu koja ispušta isti zvuk kao interventna, te vitlam pištoljem kroz prozor. Stižem do Ulice Starine Novaka relativno brzo. Vučem lajnu, izlazim iz kola, ostavljam ih u desnoj traci i odlazim u soliter. Radnik obezbeđenja mi razdragano maše.

Uzvraćam mu nonšalantno i prilazim liftovima. Tamo stoji neka pička i ja se radujem zajedničkoj vožnji. Ulazimo u desni lift. Ona pritiska deseti sprat, ja jedanaesti.

„Opa, komšinica“, primećujem hrapavim glasom, jer to je prvi put da govorim otkako sam ustao, a ona se smeška, ili se možda ne smeška, i ne gledam je, već gledam ispred sebe, u izgrebanu nalepnicu na kojoj piše „Srbija je zatvor“.

Moglo je to i bolje da se izgrebe, na šta liči takvo sranje usred lifta gradske uprave, mada možda i nije loše da bude tu, kao podsećanje da svaki cirkus ima svoj početak i kraj.

Lift stiže na deseti i riba bez reči izlazi, pička li joj materina nevaspitana. Moja kancelarija nalazi se odmah pored direktorove. Upadam kod njegove sekretarice, bez kucanja.

„Anđelka, kućo stara!“, drečim, prisećajući se kako mi je pušila đoku.

„Gospodine Dragiša, dobar dan!“, uzvraća, istinski razdragano.

„Došao sam da pokupim neke stvari koje je gospodin Helijum trebalo da mi ostavi“, obrazlažem, namerno pred njom ponižavajući tu buvu.

„Da, bili su momci, doneli su tri kofera, zaključala sam ih u vašoj kancelariji“, raportira ta vredna pčelica, a meni je sumnjivo to što mi persira.

„Šta se još desilo?“, pitam, a ona trepće kao idiot, očigledno se premišljajući da li da mi kaže ili ne. „Reci slobodno, jebote.“

„Pa, zvali su iz ministarstva…“, bojažljivo će.

***

Otključavam svoju kancelariju u kojoj je drveni sto i na njemu elektronski brojač novca. Iza stola je školska stolica. Osim toga, tu nema više ničeg.

Na patosu, sa leve strane, jedan do drugog stoje tri pederska bež kofera. Dovlačim ih do stolice, sedam na nju i pre nego što ih otvorim, na brzinu guram ključ od gajbe u kesu s koksom i nabijam sebi priličnu količinu u nos. Dosta mi je ispalo na šorts, pa to skupljam kažiprstom i stavljam u usta. Otvaram prvi kofer, pun je love.

Sve se žuti od novčanica od dvesta evra, složenih u debele štoseve i povezanih prostačkim gumicama za tegle s pekmezom. Drugi isto. Treći slično, samo što se zeleni, jer su u njemu stotke. Nemam pojma koliko je to love. Brdo.

(Odlomak iz romana „Đubre“, 2020.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.