Foto: Radenko TopalovićStajao sam pored spomenika Vasi Čarapiću, kad je odozdo, iz Dvadeset devetog, naišla grupa od njih dvadesetak. Sve sam ih znao, bile su to barabe iz mog kraja. Bilo je tu i Cigana i Grobara, koji su, ujedinjeni u mržnji prema Miloševiću i želji za zabavom došli da se obračunaju sa storm-truperima balkanskog kasapina.
Pozdravio sam se s nekolicinom, a oni su povadili iz džepova kamenje i počeli da gađaju pandure koji su stajali pedesetak metara dalje. Neko odande je iste sekunde ispalio suzavac, ali je jedan mali sa cvikerima za sunce zgrabio patronu i bacio je nazad pandurima.
Video sam pandura kako šutira kanticu iz koje je kuljao suzavac, dok su ostali na glave stavljali gas-maske.
Poletela je nova gomila kamenja i panduri su malo uzmakli.
Počeo sam da urlam, cokulom sam otkinuo retrovizor s crvenog golfa, otrčao na tridesetak metara do pandura i gađao ih njime.
Poleteo je nov suzavac, čak dve patrone, ali ih je isti onaj odmah dohvatio i bacio nazad.
Onda je jedan pandur ščepao patronu i bacio je ponovo na nas. Suzavac je leteo na sve strane i mi smo kašljali i kijali i oči su nas pekle, ali smo se i dalje držali.
Odlomio sam još jedan retrovizor i bacio ga ka pandurima.
Ko zna kako su to ostali shvatili, pošto su, štanglama počeli da razbijaju šoferšajbne na kolima, a jedan je otrčao do kioska i porazbijao stakla na njemu.
Zatim su istovremeno pevali Zvezdine i Partizanove pesme.
Onda su svi zajedno počeli da pevaju „Sprem’te se, sprem’te, četnici“ i, baš kad je ekstaza bila na vrhuncu, jedan odred pandura potrčao je niz Vasinu.
„Opkoljavaju nas!“, viknuo je neko i pesma je prestala, a mi smo preko automobilskih hauba potrčali ka Domu armije.
Istrčavši na ulicu, ugledao sam kako ka nama s boka trče panduri, ali ne iz Braće Jugovića, nego iz pravca Doma omladine.
Bilo ih je barem sto, sa isukanim pendrecima. Sledeće sekunde počeli su da istrčavaju i iz Doma armije, gomila njih, pukli su svi Miloševićevi miteseri, i gnoj koji se tamo krio šikljao je na beogradski asfalt.
Uočio sam četvoricu kako trče ka Zetskoj i krenuo za njima. Iz sporednog ulaza Doma armije izletelo je još pandura.
Jedno kuče, jer bilo je sa nama nekoliko pitova, ujelo je pandura za ruku.
Drugi je pritrčao i počeo da ga pendreči, a onaj čije je bilo kuče udario je tog sa pendrekom ciglom po glavi.
Pandur je pao. Pojurio sam ipak ka Dvadeset devetom.
Do ulice mi je trebalo desetak metara, a panduri su već stigli do trotoara preko puta.
Trčao sam koliko me noge nose.
Osetio sam njihov znoj, njihovu kolonjsku vodu. Niko nije uspeo da me dokači pendrekom, da me šutne, da me saplete, da me gurne.
Čuo sam iza sebe bat njihovih čizama i dahtanje iz njihovih demonskih gubica.
Kod Prve ekonomske sam se okrenuo i video da su zastali kod sporednog ulaza u Politiku.
(Odlomak iz romana „Kandže“, 2004)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
