Drugi protest

Broj učesnika je ohrabrujući, ali iskustvo nam govori da će se taj broj neumitno smanjiti, kako vreme bude odmicalo, uz organizatore kojima fali autoriteta, ludakom spremnim da na građane šalje svoje policijske, parapolicijske i stranačke horde, te činjenicom da šetnja do Gazele baš i ne doprinosi bezbednosti dece. A ovde se radi o bezbednosti dece, jel da?

Potpuno je legitimna opoziciona strategija da se ispunjenjem „manjih“ zahteva, kao što je Zekićkina ostavka („Neće da može“), ostavka Gašića („Ne dam Gašića, on služi za represiju“), oduzimanje nacionalnih frekvencija Hepiju i Pinku („Dame i gospodo, od sada u Zadruzi samo lepe reči i slušanje klasične muzike, pa za petnaest dana idemo ono naše“), nagrize režim.

Ono što, međutim, fali jeste jasna vizija hitne zaštite dece. Postoji upražnjeno mesto za još jedan protest, nešto drugačiji od ovog. Na primer, 1996/97. paralelno su postojali protest koalicije „Zajedno“ i studentski protest. Povod je bio isti, pojavni oblik identičan, a zahtevi vrlo slični. Bila su to, ipak, dva protesta, koja su zajedno predstavljala celinu, a studentski je, iako malobrojniji, bio moćniji.

Milošević nije slao policiju da taba studente, nego opoziciju, Milošević nije razbio „žurku u Kolarčevoj“, naprotiv, studenti su razbili policijski kordon u toj ulici. Da nije bilo studentskog protesta, rezultati lokalnih izbora u Srbiji nikada ne bi bili priznati.

Danas, potencijalni drugi protest mogu da pokrenu roditelji. Mnogo njih mi se požalilo kako ih je strah da šalju decu u školu, kažu situacija je jeziva, navodno u svakom odeljenju ima „neki mali“ ili „neka mala“ koji slave zločin K. K. i pitanje je na kom će školskom času i u kojoj smeni, odnosno kojoj školi, ponovo pasti krv. Rešenje je prosto: deca da ne idu u školu, dok god je ovako.

Ali, znaš li ti kakvih kretena ima u savetu roditelja! Kakav bre savet roditelja, to bi bilo kao da je Savez studenata pokrenuo protest, 1996. Na Viber grupama su… Kakvim, bre, Viber grupama?! Ali, u manjini smo! Kako, kad gomila vas ne želi da šalje decu u školu? U manjini smo u školama! Pa šta?!

Da ste u većini, sada ne bismo ni vodili ovaj razgovor! Joj, šta da radimo, nema šanse da uspe. Možda, makar da probate? Uz neki slogan za svoju akciju. Šta kad nas pitaju koji su nam zahtevi? Recite da nema zahteva! Recite, mi samo branimo svoju decu!

Okej, probaćemo u ponedeljak. Deca su najbitnija. Deca su najbitnija. This is the way. This is the way.

Ponedeljak je prošao pre četiri dana.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.