Dva i po meseca s Flekom 1Foto: Radenko Topalović

Godina je 1990. Roditelji su mi razvedeni. Zemlja se raspala. Rat divlja. Grad umire.

Prvi sam razred srednje. Još uvek se lomim između odličnog i dobrog uspeha u školi, između doma i ulice.

Utehu nalazim ponedeljkom od ponoći do tri ujutro, u „Radiju Šišmiš“ Miomira Grujića Fleke, na frekvenciji 92,5. „Šišmiš radio“ bio je razlog što sam neispavan dolazio u školu te godine, a kasnije, kad nisam baš ni išao u školu, nisam više imao ni problema sa snom, u potpunosti identifikovan sa urbanom marginom, kojoj je „Šišmiš“ bio namenjen.

Sredinom devedesetih prestao sam da slušam „Šišmiš“. Moj drug Ilija, recimo, nije. Slušao ga je do kraja, 1999.

Fleka je umro 2003. Bio sam iznenađen, jer – bio je mlad, bio sam tužan, jer – bio je retka svetla tačka koju vidim, kada se zagledam u rane devedesete.

Kako smo se iselili, tako su počeli da me pucaju fleševi na neki nepostojeći Beograd, grad koji mi je potaman – Beograd kog odavno nema, grad koga, sad to shvatam, nikada nije ni bilo, a koji se, u obliku mozaika najlepših uspomena, pojavio kad više nisam u njemu zarobljen.

Ni dva dana nisu prošla od relokacije i setio sam se Fleke. Prvi put sam se zapitao ko je to, osim nevidljivog gospodara zombija „Radija Šišmiš“.

Znao sam da je slikar. Nisam znao da je bio slepi slikar. Bio je i programski direktor „Akademije“ osamdesetih, ali tada sam bio bezbrižno dete.

Pojma nisam imao da je Šapčanin. I Urbazona i Torotoart i Trotorok. I KLF.

Pogledao sam na Jutjubu jedan intervju s njim, koji je snimila TV Politika, drugi, koji je snimio Studio B, pronašao sam „Radio Šišmiš“ na Miksklaudu i posebnu poslasticu, četrdesetak desetominutnih razgovora, koje je u godini kad će Fleka umreti s njim vodio pokojni Slobodan Žonki Nedeljković, još jedan dragulj beogradskog parasveta.

Ukucate „Fleka 1 razgovor“, pa „Fleka 2 razgovor“ i Jutjub će nekako ukapirati, jer ovi snimci imaju najviše nekoliko stotina pregleda. I onda gledate. I slušate.

Što sam se zalepio baš za Fleku, baš sada?

Kao i 1990, u njemu sam pronašao utehu, ne zbog toga što više nisam u Beogradu, već zbog toga što Beograd kakav meni prija više ne postoji.

A bavimo se i sličnim poslom – na potpuno različit način.

Tek sada postajem svestan koliki mi je Fleka medijski uzor, u kojoj je meri sve ono što sam kod njega čuo ranih devedesetih ostalo da čuči u mom mozgu, da bi, u vidu obavezne literature moje podsvesti, izletelo napolje, kada sam i ja počeo da se snimam kako pričam.

Na moju žalost, ne samo audio, ali vremena su (zasad) takva.

FLEKA1990. mi je učitao pravilnik u kome stoji da nikad ne treba ni zbog koga i ni zbog čega skretati sa puta koji sam sebi zacrtao.

FLEKA2023. mi učitava dopunu pravilnika, a to je nastavak puta lajanja, nastavak puta stvaranja, nastavak puta slobode izražavanja. Zombi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari